Нова искра

СТРАНА 242.

НОВА ИСКРА

БРОЈ 8.

Као и прије вал је с валом текб, На шумској стази срна поиграва, Вечерње звоно звонило далеко, У језеру се сјала брда плава. Али пред кућом, гдје нас љета дуга Примала мајка и грлила свако, Ја виђох страна, виђох лигда друга, И ја сам плакб, с тешког бола плако. Бјеше ми, кб да тужно вали зборе: О, бјежи, бјежи, ту ти нема среће ! Сви твоји драги отишли су давно И никад више вратити се неће .... Мостар. АЛЕКСД ШаНТИИ.

Јовор иа Шуматовцу

(ораћо, Срби враћо! ви шанчеви, и ако овако скромни, ови неми сведоци, — много нам говоре .... Овде, на овим шанчевима, г. 1876. турска војска претрпела је нораз; а сриско оружје осветлало је српски образ, јер се и тада српска војска храбро борила противу непријатеља. Свакоме Србину саветовао бих, кад се испне па ове шанчеве, да им ода достојну почаст, као шго лепо вели о Алексиначком Споменику наш иесник Змај Јовановић: а Кад прођеш туда, ту капу скини, - „Богу се моли (( Јер ту се многа јуначка крвца пЗа братство ироли. А српокој омладини напомишем и ове песникове речи: а Ту капу скини, Богу с' помоли, а — Сети с' дана тешки'; „Па чувај оно, што су ти претци: « Ствкли витешки! Овде, на овим висовима и шанчевима, проливена је јуначка крв српских војвика; ови шанчеви послужили су као грудобран Србији, грудобран српској слободи и независности, у борби противу вековиог непријатеља! За то је Шуматовац славан и дуго ће се помињати, јер ту је место где су нале јуначке жртве на свети олтар Отаџбине .... И ја мислим, да ово место, по нас Србе од историског значаја, мора у сваком српском срцу пробудити родољубиве осећаје; а номисао на прошлост и ратовање овде, полетеће као силна струја кроз срце и свест свакога Србина.... Кад овде ступимо, и нехотично ћемо се сетити 2>ечи несника Владике Његуша: ( ( Пред олтаром цркве и племена, ( (Чујем лелек, ђе горе продама,

*) Доносећи у овом броју неколико слика из српско-турскога рата 1876. године, радо допосимо и овај говор којим је поздравио присутне г. Сава М. Маринковић, адвокат из Алексинца, 11. августа 1901. г. приликом свечаног помена, изгинулим борцима на Шуматовцу, у борби против Турака.

<(Треба служит' части и имену. л Нека буде борба неирестана ! «Нека буде што бити не може! (( Нек ад прождре, покоси сатана! „На гробу ће изнићи цвијеАв, (, За далеко неко иоколење ! И заиста, после ове, поникле су луге и дуге борбе, и заисга изникло је »цвијеће*, јер је Србин извојевао себи самосталност, обезбедио слободу свога рода. »Цвијеће® је заметнуло плод!... Борба на Шуматовцу по нас Србе од великог је значаја и у моралном погледу, јер ту је српска војска, српско. оружје, нагонило непријатеља нашег да увиди да у српским синовима тече још она стара српска јуначка крв; турска војска увидела је да има према себи озбиљног такмаца, и за то је Турска морала да води озбиљнију бригу у борби противу српског оружја. Храброст наших војника, издржљивост српска — одржала је овде и моралну иобеду у борби са далеко већом војском, коју је упутила иротиву нас Турска Царевина. Па откуда те храбрости у српској војсци? Да ли је то случајна аојава или она има дубл.ег узрока свог? Није случајна, и за нас Србе појмљива је. Кад би се бацили, летимично само, у прошлост српскога народа, одмах би увидели да смо ми увек имали храбрих синова који су умели јуначки да гину за своју Отаџбину. Зар у срцима нашим нису дубоко урезани Косовски јунаци наши? Треба ли да помињем : нашег узоритог старог владара Лазара? Да ли да помињем: Милоша, Марка, Југовиће и друге храбре српске витезове; да ли да номенем цвет наших јунака који су јуначки и славио пали па Косову, поред свога храброг и племенитог владара Лазара ?! Зар наш народ у својим песмама није сачувао ту славну битку на Косову? Истину је иаш парод у песми својој казао: «06адва су цара иогинула; ( ( Од Турака нешто и остало, «А од Срба и што је остало, „Све рашено и искрвављено. Зар нису најбољи наши јунаци иали на Косову: а 3а крст часни и слободу златну» ? . . . Мало је народа који би се могли поносити таквим јунацима као гпто је Српски Народ! Мало је народа који би имали сличних јунака. за које би се могло казати оно што је наш народ у песми казао: «Ђе огрезну крвца до кољена «Ту погибе Бановић Страхиња" Зар има таквих јунака, и зар их је било у других народа тако храбрих и нлеменитих? Ако их је и било, мало их је. А можемо ли ми Срби заборавити своје јунаке из доба устанка (1804. и 1815. год.); можемо ли заборавити храброга Вељка; зар нису ретки духови, као што су били Милош Велики и Црни Ђорђе; зар смемо заборавити Рајића и Синђелића и друге јунаке из овог устанка? Историја Српског Народа, то је историја нашег ратовања, наших мучних и тешких борби. Вековима се Србин борио са неједнаком срећом; али је увек имао храбрих својих синова који су умели јуначки да гину за своју Отаџбину.