Нова искра

СТРАНА 24 4.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 8.

ске и спремају их за бој! Данас је век народности, и те велике силе воде озбиљна рачуна о свакоме грађанину своме, о своме сународнику, па ма ови били у најудаљенијим крајевима света. У свету има још народа који гшсу постигли своје народно јединство. Па кад се оружају велике силе, кад оне воде рачуна о сваком своме сународнику, оида шта је остало пама, маленом народу ?! За то ни ми Срби не смемо напустити своје оружје, не смемо занемарити своју војску, јер имамо да извршимо свети задатак, имамо да остваримо природну тежњу сваког Србина, — уједињење свеколиког Српства. Зато узвикнимо са овога места: Вечан помен борцима који су пали на Шуматовцу! Слава нека је свима борцима који су се овде борили! Борба на Шуматовцу треба да нам даје поуздања и за будућност Србије, јер народ који је имао славну прошлост заслужује да има и бољу будућност! А ти омладино Српска не заборави речи песника Владике Његоша: „Удри за крот, за образ јупачки! а Ко гођ паше свијетло оружје, «Ко гођ чује срце у прсима. «Хулитеља имена Христова а Да крстимо водом ади крвљу ! «Тријебимо гуву из торине, а Нек' ироиоје ајесна од ужаса. «Олтар ирави на камен крвави

Скерлетно Слово — РОМАН ПНГЛИСКИ ПЛПИСАО \ Л ГМ ЛММ1, 11Л\\'П1()|;м.; ПРЕВЕО Владиелав Савић (НАСТАВАК) ШНои НД ГУБИЛИШТУ ао у полусну шетајући, а може бити у некој врсти сомнабулизма, Г. Димесдел дође до места на коме је Јестира Прина примила јавну ,зну. Губилиште, поцрнело од кише и сунца за дугих седам година, изгаж.ено ногама многих криваца који су се на њега попели, дизало се и сада испод балкона општинске куће. Свештеник се попе уза степене. Вила је тамна априлска ноћ. Облаци су покривали цело небо од зенита до хоризонта, и да је била искупљена цела гомила, која је била сведок Јестирине казне, не би могла распознати никакво лице на узвишици, а једва да би видела људску прилику у сивој полуноћној тами. Цео је

град спавао дубоким сном. Није се било бојати сведокаСвештеник је могао остати док зора не забели на истоку, излажући се једино опасности влажног и хладног ноћног ваздуха. Нико га није могао видети, изузев вечно будног ока које га види и у његовој соби како се шиба крвавим бичем. Зашто је он дошао ту? Је ли хтео да се руга казни?... То је био подсмех, али при коме се душа ругала самој себи ! То је било ругање при коме су анђели црвенели и плакали, док су се врази лукаво церекали!.. Ту га је догнала она грижа савести која га је свуда гонила, а чији је брат и присни друг био кукавичлук који га је заустављао својом дрхтавом руком баш у оном тренутку кад га је грижа савести гонила на исповест. Јадни, бедни човек. Како је право имао његов слаби састав да на себе натовари кривицу? Кривица је за оне који имају челичне живце, којима стоји на вољу или да трпе или, ако сувише боли, да прикупе сву своју дивљу снагу и да је од једпом одбаце! Овај слаби и осетљиви дух није могао ни једно ни друго, али је стално хтео једно или друго, те су се тако у један неразмршљиви чвор сплели страх од кривице, која се ругала небу, и бол узалудног кајања. Док је Г. Димесдел тако стојао на губилишту, ужас обузе његов дух као да цела васиона гледаше у скерлетпи знак на његовим нагим грудима, баш више сама срца. И ваистину, на том месту осећала се туга и отровни зуб телесног бола. И невољно, немогући се узадржати, он повика из свега гласа. Тај узвик јекну кроз нему ноћ, и одбијајући се од куће до куће разлеже се и одјекну до брежуљка, а на ивици града као да је какво коло ђавола у томе узвику пронашло читав свет беде и ужаса, јер начинивши од тога своју играчку, махаше њоме тамо амо. »Свршено је® шапуташе свештеник заронив лице у своје шаке. »Цео ће се град пробудити, дојурити овамо и наћи ме овде!" Али се не деси тако. Звук је можда јаче звонио у његовим ушима него што је у ствари имао силе. Град се не пробуди; или, ако се и био тргао иза сна, дремљиви спавачи вараху се да су га само причули у страшном сну, или држаху да је то глас вештица које се у то доба често чујаху како пролазе преко насеобина иза усамљених колиба, јашући кроз ваздух у друштву са Сатаном. Свештеник, пошто све беше мирно, диже главу и погледа око себе. На једном прозору гувернерова конака виде прилику самога старога старешине, увијену у бео огртач; са лампом у руци и белом ноћном капом на глави. Изгледао је као какав дух призван у невреме из свога гроба. На другом прозору исте куће појави се стара госпођа Хибинсова, сестра гувернерова, такође с лампом која и на овој даљини издаваше њено ружно и немило лице. Она промоли главу и погледа плашљиво пут неба. Она је извесно разумела узвик Г. Димесдела, и његово многобројно одјекиван.е, као шум ђавола и вештица, са којима је она, то се знало, чешће одлазила у шуму. Кад виде светлуцање гувернерове ламне, стара госпођа брзо угаси своју и ишчезе. Вероватно оде у облаке. Свештеник не виде ништа од ње. Старешина, ношто је дуго и пажљиво испитивао таму, у којој се не виђаше ни прст пред оком, повуче се са прозора. Свештеник се поготову умири. Његове очи ускоро сусретоше слабу светлуцаву светлост која из даљипе долачаше све то ближе. Она светљаше доста јасно, те се распознаваху предмети на њезину путу: овде врата, тамо баштенска ограда, овде прозор а тамо чесма са воденим млазом, а сад опет храстова врата на лук са гвозденим