Нова искра

№0Ј 8. II 0 В А И С К Р А СГРАНА Ч. 45.

звекиром и са неотесаном кладом у место прага. Пречасни Г. Димесдел опази све ове појединости, и ако је био уверен да се његова судба прикрада све ближе и ближе, и да ће светлост лампе пасти на њега за који тренутак још, и открити његову дуго скривану тајну. Кад се светлост приближи, он угледа у истом кругу свога брата или боље рећи свога верскога оца, као и високоцењеног пријатеља — пречаснога Г. Вилсона који се, по мишљењу Г. Димесдела, молио Богу на самртној постељи каквога болесника. И било је тако. Добри, стари свештеник долазио је са самртничке постеље гувернера Винтропа који је отишао са земље на небо у томе истом часу. И сада, окружен светитељским ореолом, као света лица старих времена, добри отац Вилсон враћао се кући осветљујући своје кораке лампином светлошћу! То светлуцање породи у Г. Димесделу горње мисли, те се на то осмехну — чак и гласно насмеја — па онда задивљен стаде, питајући се да ли није полудео.

Кад пречасни Г. Вилсон прође поред губилишта, јаче навлачећи женевски огртач око себе једном руком, држећи другом лампу на грудма, свештеник се једва могаше уздржати а да му не довикне: »Добро вече, честити оче Вилсоие. Ходите горе, молим вас, и нроведите један пријатан час са мном!« 0 благо Небо! Је ли Г. Димесдел одиста нроговорио ? За тренут он вероваше да су те речи нрешле преко његових усана. Алн то беше само маштање. Часни отац Вилсон продужи лагано свој пут, испитујући пажљиво каљаву стазу нред собом, ниједном се не окренув на узвиншцу криваца. Кад се светлост потпуно изгуби, свештеник разумеде, по малаксалости која га обузе, да је у последњим тренуцима претурио кризу ужаснога страха, и ако се његов дух трудио да се прибере неком врстом језовите шале. Ускоро затим, сличан осећај пун грозе и ћудљиве шале, увуче се у свечана привиђења његових мисли. Осећаше како му се зглавкови укочише на ненавикнутој

ноћној хладноћи, и сумњаше да ће моћи сићи са степена губилишта. Јутро ће сванути и затећи га туна. Суседи ће се почети да дижу. Први пролазник, излазећи из куће, приметиће кроз полутаму магловиту прилику на месту срама; и пола у страху пола радознало заћи ће лупајући од врата до врата, са нозивом да виде авет — као што се мора мислити — неког умрлог кривца. И потмуло брујање шириће се од куће до куће. Онда — пошто се сасвим раздани — стари патријарси устаће журно, сваки у ноћном огртачу, а достојанствене госпе у ноћним повезачама. Цео ред високих лица, која се никад нису појавила пред публиком а да на њима није све у реду, излетеће пред светину узрујана као да су дигнута ноћном мбром. Стари гувернер Белингам доћи ће замишљена лика, са наопако окренутом јаком, а госпођа Хибинсова са шумским гранчицама на кошуљи, ружнија него икада, као да је одспавала једва који трен после свог ноћног излета. Ту ће доћи и добри отац Вилсон, пошто је провео пола

ноћи крај самртничке постеље, љутит што је тргнут тако рано из својих снова о славом увенчаним светитељима. Ту ће се сабрати такође ђакони и тутори Г. Димесделове цркве, и младе девојке које обожаваху свога младог иастира, подигнувши му олтар у својим чистим грудима. Једном речи, цео народ доћи ће посрћући преко нрагова, подижући погледе пуне страха и чуђења на губилиште. Кога ће видети они тамо са црвеном светлошћу на челу ? Кога, већ пречаснога Артура Димесдела, полумргва, покривена срамом, како стоји на месту где је стојала Јестира Прина ! Ношен даље овим ружним и гадним сликама, свештеник се, невољно, и на своје велико чудо, насмеја грохотом. На то му одговори одмах један лак, вилински, детињи смех, у којему познаде глас мале Бисерке, и срце му се стеже на то. Да ли од неисказаног бола или радости, не знађаше рећи. »Бисерка! мала Бисерка!® повика затим; па онда спустив глас : „Јестира, Јестира Прино! Јесте ливи то?"

СУВОДОЛСКИ МА.НАСТИР.