Нова искра

ВРОЈ 8.

Н 0 В А

ИСНРА

СТРАНА 24 9.

Све је било противу ње. Свет је био њезии непријатељ, Па и детиња природа имала је нечега чудног у себи, што је било знак да је у греху рођено — да је производ мајчине грешне страоти. То често наметаше Јестири питање, кад јој горак јад срце обузме: да ли је у опште добро или зло што је то дете било рођено? А често се то тамно питање јављало и у њезину духу у погледу на цело човечанство. Да ли је било вредно живети и најсрећнијему међу људима? Што се тиче њезина личнога живота, она је давно одговорила негативно и сматрала то питање као сасвим решено. Наклоносг ка размишљању, и ако може умирити жену као и човека, ипак растужује. Она увиђа, може бити, да нема ни мало наде за решење постављеног задатка. Као први корак, цео друштвени систем треба да буде оборен и поново сазидан. ГТа онда, и сама природа женскиња, или дуга наследна навика која је постала једнака природи, треба да се сасма измени пре него што се допусти да жена заузме независан и угледан положај. Најзад, кад би све препоне биле уклоњене, жена се не може користити тим претходним реФормама док се не буде потпуно изменила; а при тој промеии, она духовна суштина, у којој лежи њезин прави живот, биКе, може бити, изгубљена. Жена не може победити ове тешкоће голим размишљањем. Оне се не могу решити, или бар не на један начин. Ако њезино срце добије превагу, мисли ишчезну. Тако срце Јестире Прине, које је изгубило своје правилно и здраво било, луташе без вођа по мрачном лабиринту мисли: сад га враКаше каква ненриступна литица, а сад опет каква непроходна провала. Пустош и аветињска сценерија беху око ње, а нигде дома, нигде уточишта. Каткад се душа борила са страховитом сумњом, да ли не би било боље да пошл 3 е Бисерку одмах на Небо, а сама да се преда судбини коју јој буде одредила Вечита Правда. Скерлетно слово није извршило свој задатак. Сада пак, виђење са пречасним Г. Димисделом, оне ноћи на губилишту, дало јој је нов иредмет за размишљање, и указало нов циљ који јој је изгледао као вредан сваке жртве. Она је видела сву беду под којом је посртао свештеник, или боље реКи, под којом је подлегао. Она виде да је он на ивици лудила, ако је већ није био прекорачио. Није било сумње да је, поред свег жалосног утицаја тајне жаоке кајања, некакав смртовоснији отров био уливан у њега руком која је требало да донесе лека. Тајни непријатељ био је стално у њему као пријатељ и помагач, који се користио згодном приликом да завлада свим нежним жицама Г. Димесделове природе. Јестира се морала питати : да ли се она није огрешила о истину, храброст и верност кад је допустила да свештеник дође у положај у коме се слутило свако зло а није било наде ни за какво добро. Једино оправдање налазила је у томе, што она није била у стању да нађе другог начина да га спасе од црње невоље него што је снашла њу, већ да пристане да не ода тајну Роџера Чилингворта. Тако је она учинила свој избор, и сада изгледаше да је изабрала оно што је најгоре. Она се реши да поправи своју погрешку у колико је то још могуће. Прекаљена годинама тешког и тужног испаштања, она се не осећаше више онако слаба да се бори са Роџером Чилингвортом као оне ноћи, сломљена грехом и полулуда са срамоте која је била нова, кад су разговарали у тамници. Она се од тог доба лагано прибирала; а старац се спремао на освету коју је изабрао!

У кратко, Јестира Прина одлучи да нађе свога некадашњега мужа, и да учини све што је било у њеној власти да би спасла жртву коју је био дочепао у своје гпапе. Прилика јој се на скоро указа за то. Једно по подне, шетајући са Бисерком, она угледа старог лекара, са корпом на једној и штапом у другој руци, како се креће тражећи биље и корење да из њих спрема своје лекове. (НАСТАВИЋЕ СК)

Рим, јули 1901. праги Ј1. Је си ли заборавио Свету Годину о којој сам ти некада, веома давно, писао ? Надам се да јеси, ако не због чега другог, оно бар због тога што ниси имао грехова које би ти она могла искунити и — што сам ти баш ја о њој писао. Али, заборавио или не, оставимо то на страну и хајдемо напред. Треба да знаш, драги мој, да су последице те велике среће, којом су се католици могли користити, неизмерне. Сви верници су се вратили својим кућама веома задовољни и, готово, преображени. Од доба свршетка Св. Године, нрошлог Божића, па до данас, папи долазе сВаки дан изјаве захвалности од пелегрина из свих делова света на неизмерној милости Божјој. Сви они пишу да се осећају, од како су се вратили својим кућама, као »љиљан у пољу и птице у шуми" : ни гладни нису гладни, ни боси нису боси, ни голи нису голи; све је сито, здраво и задовољно. Управ, изгледа им да они који су се пре тога жалили, да им ово или оно не достаје, нису имали право. То је пре била просто обмана и ништа више. Сад, међу тим, виде да су се варали. — И откуда све ово задовољство ? Отуда пгго је отац небески био тако милостив да овде на земљп остави свога намесника, Св. Оца Папу, и једину праву, једину истиниту, свету католичку цркву, која често може да испроси у Господа Бога све милости за своје верне. Збиља, поменух ти Св. Оца. Шта ти знаш о њему ? Може бити да ти је познато само то да је он стар, добар и милостив родитељ свима својим вернима, али не зиаш и друго штогод што је вредно знати. Видиш, ти може бити не знаш да он пигне стихове, врло лепе, и то на латинском језику! Ех, то је заиста занимљиво. Св. Отац, Леон XIII., зна латински тако лепо да ће после његове смрти његов беседник, с правом, уздахнувши рећи: »Нестаде последњег верног представника латинштине!« Али Леон XIII. се не задовољава само тиме што зна одлично латински и што објављује енциклике на латинском језику; он налази особитога задовољства да ирави стихове на Катулову језику. Није ни потребно Казати, да се он не одушевљава материјалним светом; он опева нешто са свим друго, и то много оригиналније. Он пева оду Св. Франческу; опева сва његова чудеса и, рек'о бих, тужи за тим што Саздатељ није дао и њему ту милост да може исцељивати смртно болне, васкрсавати умрле и вршити остала чудеса. Даље је опевао све могуће свеце и светице којима је он за време свога понтификата дао аурелу. Ех, ту има дивних стихова ! Најзад, носледњу коју је спевао, посветио је духу Гарибалдијеву. На завршетку оде, Св. Отац вели да би Бог најбоље доказао да је његовом службом задовољан, кад би му дао моћ чудотворну да васкрсне Гарибалдија. По свој прилици, сиромах папа однеће ову своју жељу у гроб. Даље, има још иешто што ти не знаш о нашем Св. Оцу, а што треба да знаш. Сиромах, он је поред свег тога, што је Божји намесник и наследник Св. Петра, у граду више Петрову него Ромулову, затворен! Затворен чисто и јасно. И то затворен међу зидине свога Ватикана, изван кога не сме никако да се помоли. Свеколика његова шетња своди се на тО да га пренесу из једне собе у другу