Нова искра

СТРАНА 250.

Н 0 В А

II С К Р А

БРОЈ 8.

или из љегових одаја у Сикстинску Канелу или, најзад, у ретким свечаностима, као нпр. лане о Св. Години, у Петрову Цркву, пролазом који спаја Ватикан и Петрову Цркву тако да папа ни тада не види ни једног камена ни Петрова Трга. Ако би те интересовало да дознаш, зашто папа не излази, или тачније зашто несме да излази ван Ватикана, рећи ћу ти да му вређа поглед све оно што би, он то врло добро зна, могао видети; и друго, смета му нарочито ваздух изван зидина Ватиканских и изван Петрове Цркве. Чуднова.та ствар, али је са свим истинита. Ево н. пр., на Ђаникулуму, где се ми Римљани осећамо тако задовољни, тако весели, напа би се осећао веома непријатно. Управ, да ти на кратко кажем, ваздух на Ђаникулуму, кога ми не можемо довољно да се надишемо, сиротог папу би удавио. Као што видиш, неке необјашњиве природне особености папи су натовариле један велики терет, но ипак има нешто што га по мало олакшава. Већ у две прилике, Св. Отац чуо је од својих правих верних ону реч која му је тако драга: новратак напама светске власти. Како знам да осећаш велико сажаљеље према папи због његових тешкоћа, јављам ти да је он, чувши само жељу својих верних, већ почео причати својој околини да му, у случају да се то обистини, римски ваздух већ не би толико штетио колико би му могао сад штетити. Дакле, да наставим што нрекинух, први пут је чуо ту несму још за време Св. Године. Био је дошао некакав пелегринаж инглиски, и вођ пелегрина, на једном банкету, наздравио је Св. Оцу. У својој здравици добродушни лорд је жалио што је Светом Оцу одузета светска власт и изразио је жељу да види да му се опет поврати и да му се уступи отети Рим. Разуме се да је ова врло оправдана и парочито смишљена жеља подстакла овдашње талијанске новинаре да изразе своја осећања са свим противно жељи лордовој. Једаи је од њих са свим кратко одговорио овако: »Ако су Вам папе толико за срце прирасле, носите овога, а задржите код вас и све остале који после њега дођу. Ако пак желите да поклањате папама градове, ето вам Лондона па га поклоните, нас се ништа не тиче; али само у наше ствари ие мешајте се." Али, и норед све ове новинарске ларме, ове лордове речи произвеле су код папе и црвенкаичића осећања радости и утехе. Оно што су му Талијани 1870. отели, син племенитог инглиског народа нуди му као какву јабуку. Друга утеха, како зли језици веле а 1а Таг1аНп, али за напу веома пријатпа, дошла је из Белгије. Пре извесног времена, отворила се у Бриселском парламенту мала чарка између клерикалаца и социјалиста, и том приликом један клерикалац „у доказ мудрости своје,« предложи да Белгија, ни више ни мање, дигне своју Флоту противу Италије, да је тиме примора да врати папи отети Рим. Према овоме свему видиш, да папе ипак имају наде да ће једнога дана видети Рим . у својим рукама, и то храбри Леона XIII. да трпљиво сноси рвај затвор на који су га приморали талијански насилници, и да се нада . . . Збиља, да би показао колико цени њихове лепе жеље, папа им је обојици иосветио по једну оду. У оној што је дао Инглизу опевао је племенитост инглиског племена, цитирајући доказе из најраније као и из садашње инглиске историје; у Белгијанчевој пак опевао је тугу једног детета, Папе, коме су отели мајку која се зове Рома. Али, кад сам већ почео да пишем о оданости и о љубави туђинаца према папама, не би лепо било да не говорим о оданости и љубави Римљана према њима. Туђинци могу бити или не бити одани иагш или бити одани више или мање или, најзад, мање или више глупо (паметно, да бог ме, не може нико бити одан); али има један део Рима који је још и данас одан онако као да нема мозга: жене из свих друштвених редова и људи из најсиромашније класе. Овде у Риму, више него ма на којем другом месту, поповн просто владају женама. Жене су њихова најбоља војска. Кад су службе, којих у католичкој цркви ваздан има, жене све иолете. Кад су предике, тако исто. У опште, то је стална, одана публика за свеколике врсте беспосличења. Љима је пријатније огићи и у залуд проводити време но неизбројним овдашњим црквама него ли ма шта друго радити. Има много, нарочито простог света, који ради

само ове нослове: једе, спава, беспосличи, т. ј. иде у цркву, у којој проводи цео дан. Из јутра иде на исповест, после иде на службу, за- тим иде опет на службу, и то тако целог живота. Црост свет (да се зауставим само на њему) живи и данас онако како је живео кад су папе владале Римом: не ради ништа, него јури по црквама. У осталом, то је појамно кад ма и најмање знаш о животу у Риму ранијих времена. И данас у Риму нема ни једног јединог дана да бар у једној цркви нема каква црквена свечаност, и прост свет, разуме се, потрчи тамо да види службу, да добије од ма каквог ленивца благослов и да чује предику. А тек пре 1870. свет је био онолико исто времена по црквама колико и попови, а то ће рећи цео дан. Једном речи, у својој дугој владавини овим светом, попови су успели да начине глупим, леним све оно (на жаласт, врло велики број) што природа није обдарила бар толико мозгом да може схватити колико га све то уиропашћује. « Знаци живота, претежно бесполичарско-црквеног, виде се у Рнму на свим странама. Пође ли се нпр. Римом, нарочито његовим доњим делом, коме би границе биле на једној страни Пјаца Венеција, Корсо и Народна Пијаца (Кагга с!е1 Роро1о), а на другој Мои1;е Мапо, Ватикан и Ђаникулум, видеће их се толико да ће их и најспорија памет разумети: цркве, олтари, подигнути по празним просторима, слике Богородичине, Исусове и разних светаца обилују толико, да човеку изгледа да их има колико и приватних кућа. У осталом, ако когод не би хтео признати да овај велики број цркава и других њихових филијала представља живот нераднички, нека дође у додир са каквим радником, али радником који је нореклом из Рима, сип оца који је пре четрдесет година носио барјачиће на папским свечаностима. Радио ма који заиат, он није кадар да задовољи ни онога коме узме што да направи, ни себе сама. Не изради добро, не изради на време и не заради ништа, а публику много кошта. Па ипак ко би њих кривио, огрегаио би се много, јер, у ствари, нису они за то криви. Крив је онај који их је вечито држао у незнању, у нераду, који им је седмицу сводио на неколико радних сати, а то су попови са својим церемонијама. Не буде ли човек лен, него се потруди да уђе и дубље у живот овдашњег простог света, онда ће још боље видети колико је крива папска управа, не пред Богом пред којим није никаква вајда бити крив или не, но пред људима који траже да народ не живи као просјак, као ленштина, него као радник користан и себи и другима. Мене није мрзело, и ја сам, желећи да видим и да познам све, опазио много штошта што је сасвим друкчије од онога како се обично прича о овдашњем свету. Лажједаје овде све лепо, све срећно, лирично, тако да се човек усхићава. Напротив, са свим обратно. Овде се поштен човек осећа незадовољнији, тужнији него на не знам ком месту. Овде је толико беде, толико невоље, да човек, видевши све, осетивши све, нема у себи других осећања до ли мржње према онима који су за све ово криви. Није истина да је ово свет »који се сунча«, који, како, носле једногодишњег живота у Риму, мудро опази један брат Србин, не зна ништа друго до ли да „свира у вергл и да обучава тице да извлаче судбину записану на цедуљицама". Није истина ништа од свега овога. Ово је свет, у многим важним особинама, бољи од многог другог племена, али су га оваквим, неподобним за живот, направили молитвеници, рожданици, чуда светаца и светица којима су их иопови давили. Ово је свет бедан, који ти изазива сузу у оку кад ра видиш како лудачки живи. Прљави су, и у кући и ван ње, јадни су, болесни су, не због своје лености него због незнања, због апатије у којој се налазе. Овде жена не зна ни најобичније послове које као мати мора да зна. Треба обићи цео крај у околини Ватикана, па видети каква је нечистоћа по њиховим кућама, каква су им деца. Последице тога виде се сваки час. Не једном, пролазећи за Ватикан, виђао сам масу жена које носе своју децу у болницу 8. 8рш1;о, која је у овом крају, да их лече. Сва, апсолутно сва деца, имала су унакажена лица од равних болештина навучених нечистоћом. ЈКалост је било погледати ону јадну дечицу којој су образи, један или и оба, често и