Нова искра

БРОЈ 8.

II О В А И С К Р А

СТРАНА 231.

положаја — и маса се котрља без икаквих обзира даље, ираћена неизбежном тутњавом, хуком и нрштаљем костију, ни од кога вођена, већ може бити само инснирисана .... И тако ће се котрљати све дотле, док не дође до иајниже тачке, до подножја, или док пе удари на исту такву или још и јачу масу, с којом ће се спојити или се о њу разбитп. То је, по моме скромном мишљењу, историја свих великпх покрета, свих бујица и вихора друштвених; то је у пеколико решење оног вечитог питања о постанку величина и вођа и развићу њихову. ■к Јесте ли посматрали орла, како немоћно управља свој лет на супрот бури која у вишим атмосФерским слојевима

бесни; јесте ли опазили, како се љутито по неколико пута враћа, те понавља свој напад на разигране елемеите, како се вије у круг, узлеће високо и спушта врло ниско, не би ли ма на који начин успео и нашао какву згодну брешу кроз коју би могао продрети? И ако га са велике даљипе посматрамо, ипак добро видимо, колико му је много за тим стало да изврши своју намеру. Ну, све је узалуд; снага му је одвећ малена. И најзад, попуштајући силовитој струји, која га нанада, ено га где мења свој план, па муњевитом брзином нолети у супротном правцу, праћен устонце, а доста и ношен, том струјом којој се опирао и којој се тада мало по мало предаје на милост и немилост. Наш га народ тада дуго гграти погледом и са извесним страховањем иду од уста до уста речи : ено орла, води облаке, биће непогоде! — А шта мислите, шта би нам могао одговорити тај силни вођ, када би могао гово-

рити и када бисмо га запитали, како му је у души и куда ће? . . . . •к Тако се даје објаснити и она општа реакција коЈа се јавља у свима нама, чим неко између нас подигие глас, истичући своје заслуге, па ма то он с пуним правом чинио; чим неко почне тражити неке више обзире ирема себи; чим почне игпорисати или обилазити ма и најповршније ознаке и норме друштвене — чим се осети свој. Све то устопце прати без поговора немилостива реакција, изазвана због тога, што сваки у тај мах песвесно осети, како се пореметила и усколебала равнотежа целине; што сваки у истицању другога види потискивање самога себе

и што у туђем самопоуздању видимо опасност по себе, па ако хоћете и по друштво. Ја мора пропасти, Ми влада. Само тихо, само нечујио и полако, без подизања чела, без изговарања, без питања, без извлачења! Раме уз раме, пога уз ногу, свест уза свест, сићушни, неопажепи, кријући се од свакога, па чак и од себе, трнећи ударце и с лева и с десна -—■ такви треба да постанемо и тако да се понашамо по друштвеним правилима; тако ћемо само моћи ићи у наиред, имајући једину утеху, да ће се друштвена ћуд молвда кадгод смиловати на нас, те нас подићи за длаку више и дати нам у неколико маркантније ознаке или нас чак ставити на место првога молекила свога. ★ Мозке бити, да је све ово узрок, те су супротиости у свету тако јако развијене и ако их пе признајемо: људи

СРИСКА. ВОЈСКА ОБАРА ТУРСКУ ЗАСТАВУ У БЕОГРАДУ И ПО.ЛАЗЈГ У БОЈ.