Нова искра

(ЈТРАНА 2 32.

н б в

А И С К Р А

БРО.Т 8.

узимају све више и више на себе женске особине, збацујући многе урођене мушке; они постају све блажи, све више иопуштају, па и нежност се све јаче увлачи у њихово понашаље; жене, пак, прелазе на свој начин оне силне преграде, које их одвајају од мушких, и стају с извесним пркосом на оно место где мушки стоје. Мушки постају сањалице, жене Прометеји: гинантроиос или антроиогин звони нам у ушима, оглашујући скори слом ових двеју главних личности у трагикомедији човечанства. Зар не чујете никакав пакосни смех? * Друштво господари пад поједипцима; ну и оно има над собом господаре. Све несреће и недаће друштвене рађају се отуда, што оно нема подлоге, стварпе, јаке подлоге. Друштво ми личи на лист који је матица дохватила, те се титра њиме, преливајући га и носећи га куда год хоће, док се површном посматрачу чини да сам лист прави оне бесомучне скокове и она силна претурања; да он сам вије по својој вољи коло по речном огледалу; да иде напред и назад; да се гњура и искаче на површину, што му се тако свиди ! Што је матица листу, то су друштву страсти његове. Ето господара, ето правога вођа, ето непобедног витеза, победиоца рођеног оца свог! Рађајући се у друштву, оне у брзо искачу на повртпину, те завитлају око себе све, што им на дохват дође. Страсти су једине праве величипе, јер им је под ногама чврсто земљиште; у руци, пак, држе силу, уверење да тако мора бити, природу људску, иа чак и дух друштвени. Па као год што је човек играчка друштвена, тако је и друштво играчка у рукама страсти. Прескочене, оне још прескачу; оборепе, оне још обарају, а исмејане, оне се ипак још знају смејати. Страсти (прави назив за потребу друштвеиу) одагнале су из друштва прво љубав, за тим част, па одмах за тим и морал; оне су праоснова свих покрета, свих вртлога и свих искакања и падања; око њих је дим јер су оне пламен; пред њима је магла, за њима рушевине. Оне потпуно владају, јер не воде рачуна ни о чему ; оне растурају друштво, правећи у њему мање целине исто тако несигурне, исто тако несталне; оне су тиранке човечанства, коме намећу ознаке које се њима свиде, коме мећу у уста речи какве су њима по вољи, намећући му свој речник за све више појмове. Страсти су вечита подлога друштвена и вечити основ свега што се човечанским назива; друштво са њих болује, али се у њима налази и сва снага његова; оне га гурају напред, стављајући у исти мах погу пред њега да би се преко ње претурило ; оне су болест, за коју још није створен лекар; оне су сталне, немилосрдне, неумољиве — друштво је са њих у делиријуму и лека му ни од куда нема! ■к Прекомерна. страст има за последицу мржњу, с тога не треба да нас зачуђава Фатална појава, што данас мржња игра тако важну улогу у ашвоту човечанства. Опа је сада најинтимнија пратилица људска, урођена готово свима створовима и најприроднији отпор против асимилације друштвене. Мржња није случајна појава; на против, она је производ целокупнога друштвеног живота и уређења кроз сва времена без обзира на периоде и такозване тишине друштвене. Опа је непрекидна, јер се од искони непрекидно

обнавља; код ње нема застајкивања, али има разних скокова, страшних са својих нејасних узрока и дуготрајних последица. Она сама није болест, ма да непосредно из болести истиче и ма да њене последице носе име друштвених болести. Њено дејство није увек разорно, јер јој то и није увек циљ, као што је увек није могућно раздвојити од љубави, с којом се често дружи, мењајући рухо с њом. Опа је кћи друштвеие ноћи, сестра сујете и самољубља, нераздвојна пријатељица многога рада и верна пратилица свакога потискивања и пада. Све на више — ехсе1зтг! кличу поједини дрскији духови, уздајући се у своју снагу и верују })и у могућност самосталног и одвојеног делања; али при том заборављају на кохезију која целином влада. А маса се само тихо смеши — смеје се смехом задовољног и сигурног човека који је потпуно обавепгген о својој победи; смеје се гласно, тресући се, до суза, као што се весео родител^ смеје несташпости свога живахнога синчића, — смеје се, али за сваки случај у руци му је и прут. Потпуна лична слобода не само да је илузорна, већ она не би ни једнога тренутка била могућна, јер па свету нема апсолутно слободних створова који би се могли уздићи изнад средине којој ирипадају и која их песаломљивим ланцима привлачи себи. Чак и у томе случају, када бисмо према својој околини и могли постати независни и потпуно слободни, ми бисмо се без икаквог одмора бацили на измишљање онасиости које нам грозе и за стварање нових веза, које би нам поново спутале нашу слободу; за тим би нас сковитлале оне тамне сени које тако жељно очекују осамљеног луталицу да се њиме добро протитрају. Настало би страховито прелетање и претурање с једне уображене висине на другу и машта би нам иопут другога сунца показивала иашу слободу, безбрижну, веселу и срећну, док би стварпост с боним осмехом подизала конрену са трошног скелета нашега живота, пропалог, исцеђеног и упропашћеног са глупости наше, која у сред друштвеног вртлога ствара себи слику слободе и узвишености. (сврпшће се) ПДВЛЕ МИЈДТОВИЋ.

јУ1оје срце тужк, плаче... (ЈТол ЈЗерлен)

оје срце тужи, плаче Ко и онај облак мрачни. — Што ли га се туга таче, За што ли ми срце плаче? Одмерено пл>усак лије По калдрми и по крову, А са срца јад се вије И са пљуском у склад лије.

џ