Нова искра

БРОЈ 8.

СТРАНА 233.

Срце плаче, — не зна с чега! Само себе већ је сито . . . Ал' не дарну нико њега А да није им'о с чега. Најстрашније срце боли Кад се не зна узрок јаду: Нити мрзи, нити воли, Па ипак те љуто боли!

Ј1лава згзта капкца ПРИЧА јМкшела 7 ова Р са -

ад год сам посеКивао Дре никада нисам нропуштао прилику а да се не видим са својим старим пријатељима — Дирановима. Велим старим, али не по броју година нашег познанства — познали смо се не баш тако давно — већ но љиховим годииама: њему је преко 00, а њој око 50 година. Мој пријатељ Дирап био је у млађим годинама прост радник, али у току времена, као врло бистар и разборит, уз то још и врло доброг владања и енергије, постао је господар браварске радионице са врло лепим доходима. На његовим чврстим рукама још се виде трагови чекића и турпије; жена пак његова, добро и кротко створење, држи се нрема. своме мужу као према божанотву. Обоје гледају оним јасним и спокојним погледом који говори о чистој еавести, о поштеном радничком животу који је протекао без бура. Моји добри, поштени, прости пријатељи станују у једном предграђу, на речној обали, у кућици покривеној сплетовима вињаге, те је кућица у том китогу изгледала као гнездо какве морске птице. Свагда сам са особитом насладом посматрао ту пажњу, нежну образивост, да речем готово љубав, коју они нису нрестајали узајамно гајити једно према другом без обзира и на старачке боре и седе своје власи. Ово као да је било ускрснуће Филемона и Бавкиде.') Последњи пут кад сам био код њих, чуо сам од старца Дирана врло дивну причу коју ћу с драге воље ирепричати својим читаоцима. Премећући ио орману, да би ми пекакву ствар показао, исиаде из старчевих руку нешто што ја рачунах за крну. Сагох се и подигох је — то је била бебина капица, сасвим мала, обична капица за новорођепе, од плавог платна, са два трачка од ширита. Пружајући бебину капицу, ја се пошалих: — Јемачно спремате мираз, папа Диране!... Угризох се за уснице, осетивши да сам казао глупост. Из разговора старих супруга знао сам како им је тешко било, што је њихов савез остао без порода. Диран није баш одмах одговорио. Узевши бебину

п Из грчке

I лт лрчлс митологије — муж и жена, међу којима је била ирпмерна љубав до најдубље старооти. 11ревод.

капицу као какву реликвију, остави је с великом пажњом на дно Фијоке и узбуђеним гласом проговори : — Јесте видели •— тоје усиомена! До ручка више о томе разговора није било; али после ручка, пошто је млада сељанка, која је била једина послуга код Дирана, метнула на сто каву и ликер, Дираи продужи: — Да, ова бебина капица подсећа ме на много! И као иодстакнут неком неодољивом нотребом да буде искрен — продужи. II •— Да, то је било врло давно! Мени је било тада дванаест година, и у том заводу, где сам се тада обучавао, у Паризу, код Марсова Ноља, имао сам друга вршњака кога су, за то гато је био врло ружан, звали Зизи, Мајмунска Глава. Био је лажљивац, иодмукао, осветљив, шта витпе и крадљивац, јер није пропуштао ии једну згодну прилику да по што не украде из пекарских излога. То је био пајвећи мангуп у целом кварту око Школске Капије, а уз то још нечувени ленивац. Без сумње би га већ двадесет пута истерали из радионице, да га није штитио подмајстор, стари пријател> његова оца, који је обраћао пажњу па дечка због лепих успомена на родител 3 а му. Зизи — Мајмунска Глава био је сиротаи. Од родбине знао је само за своју тетку (по матери), пиљарицу: сурову и брбл>иву жену која га је васпитавала и своју бригу према њему изражавала једино шамарима и песницама, од којих су ударци били у осталом врло осетљиви. Песнице су му биле једина успомена из његова детињства. За то, а може бити и што му није дано било да осети у своме детињству материнску нежност, имао је лоше наклоности. Мрзео је другу децу и користио се сваком згодном приликом да начини какву комедију и пакост. Нарочито је мрзео лепо одевену и налицкаиу децу; њихови нежни и румени обрашчићи, који су привлачили на пољупце, дражили су га да им пакости, јер је и сам осећао свој недостатак и примећавао да му не поклањају пажњу. Њега нико није волео : Зизи — Мајмунска Глава био је и сувише одвратан за вољење. Једног јесењег дана, после подне, Зизи, измамљен сунцем на скитање, потајно се извуче из радионице и оде својим друговима. Тумарао је до мркле ноћи размишљајући непрестано са скитницама: какву штету да учине још пред растанак? Пролазећи ио празној улици чуше писку и плач детнњи. Плач је допирао из ходника, који је водио на улицу и који је био налик на мрачну јаму, у дну којег је жмиркала иекаква гасна сијалица. После кратког саветовања дечаци се реше: увуку се у ходник и један од њих разгрне мали завежљај, који беше у крај врата, из кога се чујаше плач и комешање Зграбив свој плен, мали обешењаци хитио отрчаше уличном Фењеру, да би над завежљајем извршили увиђај. То је било жепско дете, тек неколико месеци од рођења, замотано у издеране пелене, које је преступна или несрећна мајка бацила овде рачунајући на саучешће пролазника. Отпочеше се саветовати. Шта да раде са својим плепом. Машта, управљена на зло, шаптала им је читав низ одвратних ствари. Један је био да се баци опет онде где су га и узели; Други — да га метну у корну са крушкама, која је била пред бакалницом; трећи се усхићавао својим предлогом, да се попну на балкон првог спрата и да тамо оставе