Нова искра

ii 0 в а

и с к р а

број 8.

дете: кирајџије ће се, без сумње, сутра обрадовати јнахочету .... — Све то ништа не ваља — рече Мајмунска Глава — већ да ми дамо девојчицу комендијашима. У то време око Школске Капије било је нешто иалик на стални вашар, који је био препун пајаца, комендијагаа, мађионичара, те крађа деце, која је давала обилати садржај толиким романима, није била ретка. Предлог је био примљен једногласно. — Е тако, ја сам измислио! Дакле, дај ми бебу, рече Мајмунска Глава дечку који разгрташе завежљај у коме беше дете. Детенце пак, док су они решавали његову судбипу, дерало се немилосрдно, али чим га је Зизи узео у своје руке одједном је заћутало. Детиње велике, плаве очи зауставише се на његову ружном и гадном лицу, и смешећи се пружало је ручице, као да га је хтело помиловати. — Смеши се на мене — узвикну усхићено Мајмунска Глава и под утицајем неочекиваног, необичног за њега узбуђења, додаде : — Не дам ја њега комендијашима! Што га ја не бих задржао за себе? . . Остали су били почели да се противе, али Мајмунска је Глава имала на крајевима својих руку тако стварне разлоге — да спор није имао никаквих последица. Кад је донео у најбољем расположењу духа свој товар кући, пиљарица га је сусрела са кишом грдњи. —■ Мало ми је једног мангуиа хранити! викала је она бесомучно. С места одлази, вуци га у полицију. Шамар два по образима, песница за врат и Мајмунска се Глава брзо нађе иза врата. — Пази, немој се дуго луњати! с претњом га је пратила сурова тетка, . . . Али се Мајмунска Глава те вечери не врати у стан. Идућег дана у јутру, први пут у животу, он је дошао тачно на време у радионицу. — Господин-Ђорђе — запита подмајстора — колика ће ми биги награда за рад, ако будем добро радио ? — Ја сам ти већ говорио, младићу, плаћаће ти се двадесет суа, одговори подмајстор, чисто задовољаи добром намером свога питомца. Целог дана радио је Зизи с великом вољом. Подмајстор се дивио и чудио, па да би подржао у њему ту вољу за рад издао му је још те вечери, раније него обично, двадесет суа. И ове вечери није се Зизи враћао пиљарици. _ Али другог дана она га је већ чекала при изласку из радионице и силом га довела кући, наградивши га уз пут приличпим бројем шамара. Ну шамарање није ништа помогло: док се старица окренула да донесе чорбу за вечеру, дечко је већ побегао. Иодмајстор, коме је она већ испричала, иареди да се трага за Мајмунском Главом, да се дозна где проводи ноћи. У друштву са још једним радником пратио га је по изласку из радионице. Мајмунска Глава, за којим суишли издалека, сврати у пекарницу, купи парче хлеба; затим — у млекаџиницу; изнесе отуда боцу млека и упути се управо оним пустим и мрачним квартовима који су лежали на Сенској обали. Уђе у једну прљаву уличицу, неосветљену, мрачну као јаруга. Не гледајући на мрак, пратиоци су приметили да се зауставио пред дрвенем оградом и прескочио преко ње као животиња, чије је име и сам носио.

Решени да на сваки начин дознаду у чему је ствар, прескоче такође плот и нађу се на некаквој забаченој широиој јалији; наоколо боца и дивља трава, али Мајмунске Главе нигде нема. I Грегледајући све око себе, најзад примете у дну јалије ниску зградицу од дасака; мора бити, по изгледу, некакав стари кокогларник. Кроз пукотине од дасака провиркивали су слаби зраци светлости. Примакнувши се пажљиво, провире кроз кључаопицу.... Њихову чуђењу није било краја. У том жалосном ћумезу, где се није могао човек ни усиравити, дечко је, седећи поред нободене у земљу тапке свећице, иаливао из бочице млеко у сисаљку. У углу, у постељи од сувог лишћа, спавало је дете, топло замотано, са стегнутим малим песпицама. Зизи Мајмунска Глава постао је дадиља! — Ког ђавола ту радиш? — запита подмајстор, брзо отворивши врата. Мајмунска се Глава стресе од изненађења, али одмах дође к себи: -— А шта? запита дрско : Мислите да нисам у стању издржавати сестрицу ? Иа онда додаде обичним јогунастим тоном: — Ја зарађујем за издржавање.... Двадесет суа дневно за нас двоје стилсе, и ја никога нећу да молим! III Идућег дана — завршио је своју нричу Диран •господар ми је повисио плату, пошто су му све исиричали. Почео сам добијати двадесет Франака недељно. Прави капиталист! — Како?! — узвикпух ја: Па зар сте Ви то били, мосје Диран?! . . —■ Ах, ђаво га однео, ја сам се издао. Па ако — да, то сам био ја. Био сам на путу за вешала, и само захваљујући тој девојчици, ја сам постао добар радник, а затим и добар господар. . .. Сад разумете, зашто ми је тако драга и мила ова бебина капица?!.. То је она иста капица која је била на њеној глави, кад смо је нашли у ходнику. Прича ме је заинтересовала. Запитах: — А ваша питомица, шта је с њом било? Старац, намигујући, погледа на жену. — Она... — рече смешећи се. — Код мене је и остала; ниношто није хтела ићи од мене. Је ли тако, драга моја? Старица се такође смешила, очи јој заигратпе а иа трепавицама засијатпе сузе као звездице. ПРЕВЕО С ФРАНЦУСКОГ Платон.