Нова искра

ВРОЈ 9.

нити на ону силну крвну везу којом нао је природа лриковала за извесна лица, — о ирироди нећу нити умем говорити; овде је једино реч о друштвеиим појавама и неколиким његовим покретачима.

СВРШИЋЕ СЕ .

Јад у песмк. (^јхендорф)

аткад могу да запевам, К'о да душом миље влада; Док не груну кришом сузе И не спасу срце јада. И славујак сужни тако Пева зори, роси, цвећу; Јечи песма тугованка Из тамнице премалећу. И ту песму свако слуша, Радују се њојзи људи. Ну јад нико не осећа, Ш- го раздире птици груди. С. Д. Мијљлковии.

Косово

Цособска сугаба о ЈЗидоб-даху 1901. год. ЈГоевећвно црквк ЈЈазаркцн пршжком њезкне дванаестогодкшнжце.

од утиском ријечи блаженоупокојенога старца владике СтеФана Кнежевића, што их је отрагу дванаест година изговорио у онда освећеној цркви Лазарици, на овоме нагаему Косову, а на кољиву погинулијем „за вјеру и отечество на брани во Косовском поли 1 ', завјетовах се и дану Видов-дану и цркви Лазарици и мјесту Косову. Од тада иђах сваке године, свакога Видов-дана на завјет. Ове, по броју дваиаесте, године срочисмо се нас десетак другова, тер од пбдне, два даиа прије Видова днева, упутисмо се цесгом која водп за Книн, на хаџилук у Косово. Од Мокре оштарије до Мосећа остављајући за собом Павково село, Покровник, Житнић, ту нашу Сахару, не имадосмо што видјети, у чему уживати, јер ]е голотиња, а по тому сиротиња, него да новедемо разговор о нашијем невољама. Окрећући се »у томе оквиру", испесмо се на Мосећ. Одатле раствара се велика једноставна равница, коју од пбдне грле голети Мосећа, од истока огранци Свилаје, од запада висока Промина, а ове двије пошљедње све више и више у бури се савијају и измеђ себе остављају узан пролаз који води у убаво Косово-поље. Уз поданак овијех голети упило и нанизало се село до села.

исред којих се издижу црквени звоници. У средини, с јужне стране, а у селу Кричкама, видјети је цркву са два звоника. То је унијатска црква, жалосни нлод прошлога вијека који је у православље далматинско усијао сјеме уније. Сврне ли се оком у запад видјети је чоиор кућа разне величине и старине гдје се једна над другу издигла, а у вече, кад се свијеће ужгу, изгледа као амФитеатер. Неће оку умаћи нити рушевине високе турњине, пити узане мунаре, свједоци турске силе и њихова пророка. То је град Дрниш, а просторија, која се пред њим раствара, лијепо је и родно Петрово-поље. Петрово је поље богата и уредна башча испуњена благом свакојакијем. Уздуж и попријеко распрострла се густа рудина, житородне њиве, пространи виногради; тамо амо по гдјегдје извило се високо јаблање, хладовита врба и разасуто храшће кроз које се указују све новије и новије слике и призори. По■гок Сикола, вијугајући се у лактове, иресијеца ову равницу на дуго и широко те ју натапа. Уз сву питомину ГЈетровопољска је сиротиња прва у нас: све причеиио и исциједио стари Дрнишки каматник. У Далмацији нема мањега ал' богатијега мјеста до Дрниша. Православл,е и Српство у околици будно, свјесно и жилаво. Ту преноћимо. Још од дана ни помена, а кренусмо нут Косова, те иза леђа остависмо Сјеверић, највиши рудокоп наш. Попостајући и осврћући се нађосмо се у Кланцу. Ту се одморисмо и кренусмо даље. Лијеву прати хрпа Промине, а на глави јој још и данас сједе развалине старе тврђаве која је у историји запремила мјесто своје. Десну прати висораван мало иитомији од љевака. Пут кроз ову дивљач води пода се; што даље, то се пред очима. указује котлина. Од једном наћи се је на другоме крају Кланца, а зову га Косовски Кланац. Одатле почиње Косово. — У прошла времена, у времена силе, кланац је овај био згодна разбојничка засједа. Разбојници би ту путнике дочекивали, пљачкали, гулили. Онијех је времепа сад нестало, а с њима и разбојника. Данас је проћи туда »усред ноћи као усред подне®. Уласком на лијеву изасуле се хрпе Промине увршене као жито у мјери, а поредане једна пред другу у „глиду" као војници, а измеђ себе испреплеле драге, ограде и поноре. —• У једној од тијех драга изгинуше Сењски хајдуци бранећи браћу од силовитијех Турака. „Сви хајдуци изгинугае само што се једини ио имену Раде измакао и таман да у једној огради живот спаси, стиже га иста коб која и браћу његову. Раде погине.® Овако народно предање. Овијем мученицима народ подиже спомеиик који ће трајати »док је л>уди и док је Косова", док је Нромине, јер ту драгу онда прозваше: »Сењска драга«, а ограду »Радина ограда". — Набројити је седам таковијех хриа. На подини је трећа, а у храшћу старинско гробље и у њему развалине црквице Св. Луке. Последња је хриа све друге своје стасом и висом својим надвисила. У врху је изроглављена, а мећу роглавинама су развалине цркве „Савине." Од тога ова хрпа и добила је име »Савина црква.* Од ње, па чак до Книна, распружио се висораван Црвена Греда, а увија се и извија гдјегдје у лактове, а гдјегдје у савитак. На десној избечио се мрки Козјак, а за њим од небеса испродирала се стара Динара, па се указује као развалине огромне градине. Сприједа се указује Пљешивица испреплетена Динаром. За леђијем је Радско Брдо које се у пакос растегло од Козјака ка Промини. У подини овога зијала леже, као у колијевци, два близанца једнолика и у лицу и у кипу, те је лако узети једнога за другога. Та близнад, два су иајчаробнија далматинска поља: Косово и Книнско Поље. Између овијех висина, што 'но грле ову близнад, просули се, у шаровитоме нереду, китњасти брежуљци насађени виновом лозом, превучени густом рудином. израштени зеленом гором, а њихова подина приказује разне геометријске облике. Кроз ове подине пролила се с оне стране, а у вијугаву путу, Косовица, а у госте јој долази Роксанда, Видосава и Баба; с ове стране блиста се грки Гргоч ослађен Плочашем. Све је то понамјештено тако, да ни иајврснији умјетник, кад би сав овај материјал при руци имао, не би могао згодније понамјестити. У прозорју, а за прозорјем кад жарко сунце засја и проспе злаћане зраке