Нова искра

СРОЈ 1 0.

Н О В А

И С К Р А

„Да, Јестира; али само под опалим лишћем ! <с одговори свештеник са болним осмехом. »Онда је широка морска стаза!" настави Јестира. „Она те је довела амо. Ако хоћеш, она ће те вратити натраг. У иашем завичају, било у каквом удаљеном селу или у великом Лондону — или у Немачкој, у Француској или у лепој Италији — ти ћеш бити ван његове власти и сазнања! А шта ћеш више са овим гвозденим људима и њиховим мишљењима? Они су и иначе дуго држали у ронству оио што је најбоље у теби!" »То не може бити ! с< одговори свештеник : »Ја немам снаге да одем. Бедан и грешан као што сам. нисам имао друге мисли већ да довршим свој живот у кругу где ме је Провиђење наместило. И ако је моја душа изгубљена, ја ћу ипак учинити све што могу за спас других душа! Ја не смем напустити овоје место, и ако сам неверан стражар, којему је награда само смрт и бешчашће, кад се сврши његово жалосно стражарење!" в Ти си сломљен за седам дугих година беде (с , одговори Јестира решена да га подигне својом властитом снагом. »Али ти ћеш оставити све то иза себе! Нећеш се више спотицати о то на стази кроз шуму; нити ћеш тиме отеретити лађу ако се одлучиш да пређеш преко мора. Остави рушевине овде где се несрећа догодила. Не мисли више на то! Почни живот изнова! Зар си исцрпао све силе у неуспеху овог једног покушаја? Не тако! Будућност је пуна борбе и успеха. Има још среће! Има још добра да се учини! Замени овај лажни живот са истинитим. Буди проповедник и апостол црвених људи, ако те твој дух упућује на ту страну. Или, што више одговара твојој природи, буди научен и мудар међу мудрацима и научењацима образованога света. Проповедај! Пиши! Делај ! Чини ма шта, само немој лежати и умирати! Напусти име Артура Димесдела, и створи себи друго чувено име које можеш носити без страха и срама. Зашто оклеваш тако дуго у мукама које су тако урасле у твој живот, које су ти одузело сваку моћ воље и делања, које ће одузети и саму моћ кајања? Устани и иди!« »Ох, Јестира!« повика Артур Димесдел у чијим очима заблиста пролазна светлост распаљена њеним одушевљењем, па се брзо угаси: „ти говориш да трчи кошију онај човек којему колена клецају! Ја морам да умрем овде! Ја немам снаге ни храбрости да се усудим сам у широки, туђи, непознати свет !« То је била последња реч очајања једнога сломљенога духа. Њему је недостајало снаге да ухвати бољу судбу о којој мишљаше да му је на домашају. Он понови реч «Сам, Јестира?« »Ти нећеш ићи сам !» одговори она дубоким шапатом. Тиме је било све речено! НАСТАВИЋЕ СЕ) Ј3*г Дихардо Дарковм^ санитгтски пуковикк, начелник ЈЗојиог Самтета. . ф ј а Ј силни Ј и израз грађанске дужности, нема су' Ш/и мње, јесте одбрана домовине и остварење њених историских традиција истављањем прса 'ТЖзЖаК киши непријатељских танади. Ну поред те граЏрцР&Ч ђанске дужности — одмах је и једна друга: пру-

жити мелема и помоћи у борби рањеном, сачувати борцу живот који непријатељско зрно није могло да разори. И у једној и у другој дужности српски народ је унек показивао толико добре воље да се може ионосити њоме. Српски народ био је увек готов да истави своја прса на бранику домовине народних традиција, и био је увек иун хришћанског расположења да гладног нахрани, жедног напоји и рањеном мелема пружи. Том добром вољом народа и државном бригом, Србија је имала своје установе намењене неговању рањеника — апотекарско, санитетско слагалиште и »Друштво Црвенога Крста«. Ове установе бејаху материјалом толико богато опремљене — да нам је многи туђин могао позавидети. Српски борац могао је увек ступити у борбу осигуран првом помоћи, не очекујући је са стране од туђинске милости. Ну искушење и још једном доће да куша патриотизам српског народа. Страшни пожар у Београдској тврђави уништи сву ту богату опрему намењену српском рањенику. Губитак је врло велики —- ну српски патриотизам, који није клецао ни иод много већим искушењима, умеће да поправи и ову недаћу. Губитак, што га је овај страшни пожар причинио, осећа силно цео наш народ те хита да својим прилозима што пре накнади оштету. Но нарочито се сећамо једног човека који ће овај губитак осећати као губитак јединца сина у најбољим годинама бујне младости. Тај човек јесте санитетски пуковник — Господин Д-р Мика Марковић, петнајестогодишњи начелпик Војног Санитета, петнајестогодишњи најистакнутији радник у свима пословима који се тичу чувања здравља српског војника и неговања српског рањеника. Позивајући читаоце »Нове Искре® да се заузму око прикупљања прилога за негу српских бораца, износимо им кратку и површну биограФију Д-ра Мике са вером да ће он у српском патриотизму наћи највећу моралну сатисФакцију за своје досадашње велике труде које је учинио као војно-санитетски радник. Као најмаркантнија војно-санитетска личност Д-р Мика Марковић нам даје својим радом једну од веома интересантних и поучних слика државних службеника. Чини нам се да та слика није довољно позната а мислимо да је морална дужност познати с њоме млађи нараштај. те да се из ње поучи у оним лепим особинама којима се одликује Д-р Мика као Србин и државни службеник. Он је своје дужности вршио и у капуту и у мундиру — и у мирно и у ратно доба, и ми ћемо овде видети обоје. Др. Мика Марковић родио се у Крагујевцу 1847. или 1848. г. У Крагујевцу је свршио основну школу и гимназију са одличним успехом, а затим је ступио у Велику Школу, у технички Факултет. По свршетку прве године техничког Факултета постао је питомац Министарства унутрашњих дела по струци медицинској. По свршетку медицине вратио се 1871. у Србију и у почетку 1872. буде постављен за Физикуса округа Рудничког — у Г. Милановцу. Као Физикус Фунгирао је до 1877., када је морао дати оставку на државну службу, и радио је затим као приватан лекар у Г. Милановцу, а за тим у Београду. Г. Милановац, када је Д-р Мика у њ дошао. био је паланчица која се тек почела подизати. Као најинтелигентнији грађанин овога места и са извесним техничким образовањем — онје живо радио на унапређењу вароши. За његово име везује се доста установа у Г. Милановцу, а нарочито женске школе. — У то доба грађани беху подељени у два политичка табора у највећој завади један с другим, и ту се Др. Мика јавља у улози свештеника измирења и међусобне братске љубави. Овако радећи увео је у варошки живот једну новину — чгру у колу у коме су се мирили дотле завађени грађани. Др. Мика као грађанин није био никада човек од политике; он је увек био Србин од главе до пете; Србин који је тражио само слогу и братску љубав, обузет идејама великога Српства и просвећивања народа. У оваквој грађанској улози био је врло енергичан, жртвујући све што се везује за своје лично благостање, борећи се противу свега што је носило на себи израз сплетака, себи-