Нова искра

БРОЈ 10.

Н О В А И С К Р А

СТРАНА 2 97.

ал ето ти Реље Крилатића, — на њему је рана седамнајест, а на Змају двадест и четири. Вели Реља својој старој мајци: «Скин' ме, мајко, са коња витеза, умиј мене лађаном водицом и залиј ме вином црвенијем.* Итро га је мајка послушала. Па га пита остарјела мајка: «Шта би, сине, на пољу Косову?* ««Зло би, мајко, на пољу Косову : Кад је било јутру на уранку, у прву смо битку ударили; дочека нас сто хил>ада војске:

б'јели коњи, а бјешњи јунаци, бијеле им око главе чалме; на један се јуриш ударисмо, од њих нико не остаде, мајко, од нас нико не погибе, мајко. Кад је било око пола дана, и на другу војску ударисмо, дочека нас сто хиљада војске: црни коњи и црни јунаци и црне им око главе чалме; на један се јуриш ударисмо, од њих нико не остаде, мајко, од нас нико не погибе, мајко. —

Кад је било у попасно доба. удри на нас трећа силна војска: црна струка, а дугачка копља, огореле нога до кољена; на један се јуриш ударисмо, а на други биги започесмо, од њих нико, не погибе, мајко, од нас нико, не остаде, мајко, сам остаде Рел>а од Пазара и он ти је рана допануо. >>г> То говори Реља Крилатићу, то говори, а с душом се бори, то изусти, лаку душу пусти. л.

У ноћк рефлексије

(СВРШЕТАК) скрени и добри посматрачи ухвате често себе у каквој заблуди: замишљају да им се у срцу појавила љубав, да воле — али гле! од једном им се отворе очи, те виде да је то била пука себичност у вези са сујетом. Себичност, сујета и ова сен, која се крсти именом љубави — на ирви поглед три тако различна појма, у ствари, пак, мати са две своје нераздвојне кћери! ЈБубав игра данас велику улогу, велику у свакоме нравцу, велику у свима последицама, велику због заблуде од које полази или на коју се неминовно враћа. Љубав, тај дивни, непојамни цвет виших г СФера, та маслинова гранчица над човечанством, приступачна је само вишим духовима, људима већега срца, одагната одавно из ове загушљиве, мрачне средине, у којој се слабост у дивном складу грчевито ухватила за сујету, лебдећи заједно с њоме изнад опалих, ту-жних гробова свих лепших и узвишених подупирача друштвених; изнад свих болова, изнад свих клетава, над свима јауцима, не гледајући, не слушајући. не разумевајући ништа.

Век највећих напредака, век у коме је човечји дух осетио своју огромну растегљивост, век полета и клицања — био је у исто доба и век највећег дрхтања, највећег кле_ цања и највеће слабости. Најбољи је нанредак учињен у слабости која је одбацила љубав ; најбољи је успех постигнут у с-ујети која рађа заслепљеност. Сујета је прогуталаљубав, као што је и заслепљеност убила врлину и сва чеда њена. Век напретка развијао се, на жалост, врло, врло једнострано! * Са храма чисте љубави ори се глас свих звона; сва су врата широм отворена; изнутра се осећа диван миомир. Ну, покушајмо да духовним очима продремо у њ, и видећемо небројене олтаре, претрпане златом и украсима, небројене символе на свакоме кораку и небројене свеће у свакоме углу, крај свих олтара — па ипак влада тајанствени полумрак и тајанствена тишина. Видећемо све, што се у једноме храму може само замислити, али једну ствар, најважнију, нећемо видети: нигде врлине!.... Празнина зјапи. Ну звона се оре и даље, а јек се њихов поступно

губи и изумире, док већина свећа пребијена пада на под. Нигде уха, нигде ока!.. . ■к Шта мпслите: какво би лице начинило целокупно друштво, када би му се неким чудом отвориле очи, те да спази каква је та подлога по којој се креће и да осети какво је у суштини својој све ово цвеће којим се данас кити? Ах, то би било дивно запрепашћење! То би био ударац који би све данашње лажне Олимпе морао из оонове потрести и оборити с њих све оне богове, у које већ нико не верује, али ипак пред њима жмури и метанише.

Ја разликујем добре људе од великодушних. Доброта је најлепши дар којим је природа обдарила људе, шиљући их на овај свет; она је невидљива, а везује слабо и трошно тело садашњости са вечношћу; она с осмехом на уснама лечи ране које је друштво само себи задало ; она је јак лек против друштвеног делиријума. Доброта је најсилнија иронија коју је пеко узвишено божанство наперило против друштва, да би што јаче истакло разлику између правога, чиотога човека и ове садашње друштвене животиње. Великодушност је, пак, само копија, неприродна, намерна, провидна копија доброте коју људи свесно и ради извесног циља показују да би тако прикрили недостатке доброте. Великодушност се истиче док се доброта крије; великодушност налази свој ослонац у људској беди, доброта у срећи; доброта је вечита и стална, великодушност се јавља само у извесним тренуцима и ради постигнућа извесне намере, после чега се губи; великодушност не зависи о доброти, нити мора с њом стајати у вези, шта више има великодушних људи који ни најмање нису добри. Великодушност истиче свој субјекат, служећи му; пред добротом се, пак, субјекат губи и ишчезава ради своје околине, ради других. Великодушност је дивна, сјајна, китњаста, охола; њу славе, опевају, пут јој посипају цвећем; њена се хвала разноси по свем свету — у томе јој и лежи циљ! — она је створена ради себе и субјекта свог, објекат долази тек на друго место; доброта је, на против, иевидљива, скривена. тајна; она пада, да би друге подигла; она умире, да би друге оживела; њена се реч нигде не чује, али се у толико јаче опажа њен рад. Њена је рука топла, њена је суза искрена, њен је осмех — осмех невинашца. И изрази су за сваки случај други : добар човек даје, великодушан се лсртвује!