Нова искра

СТРАНА 296. Н О В А И С К Р А БРОЈ 10.

Госпа стала, за њим гледајући, гледајући и сузе ронећи. Мало вр'јеме, за дуго не било, ал' ето ти челника Голуба, носи десну у лијевој руку, вас му Кулаш у крв огрезао. Вели њему царица Милица : «Што је, болан, слуго Голубане, зар издаде цара на Косову?* Ал' говори слуга Голубане: <( Скин' ме госпо, са коња Кулаша, умиј мене студеном водицом, и залиј ме црвенијсм вином ; тешке су ме ране освојиле*. Скиде њега госпођа Милица: «Шта би, слуго, у пољу Косову? Ђе погибе славни кнеже Лазо ? Ђе погибе стари Југ Богдане? Ђе погибе девет Југовића? Ђе погибе Милош војевода? Ђе погибе Вуче Бранковићу? Ђе погибе Бановић Страхиња? >:> Т ада слуга поче казивати : «Сви осташе, госпо, у Косову. Ђе погибе славни кнез Лазаре, ту су многа копља изломљена, излом љена и турска и српска, али више српска него турска, бранећ', госпо, свога господара, господара, славног кнез-Лазара. А Југ ти је, госпо, погинуо у почетку, у боју првоме. Погибе ти осам Југовића, ђе брат брата издати не шћеде, докле гође један тецијаше : још остаде Бошко Југовићу, крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљ.уке, као соко тице голубове; ђе огрезну крвца до кољена, ту погибе Бановић-Страхиња; Милош ти је, госпо, погинуо код Ситнице, код воде студене, ђено многи Турци изгинули ; Милош згуби турског цар-Мурата и Турака дванаест хиљада; Бог да прости, ко га је родио ! Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа, док је људи и док је Косова; а што питаш за проклетог Вука, проклет био и ко га родио! Проклето му племе и кољено! Он издаде цара на Косову и одведе дванаест хиљада, госпо моја, љутог оклопникаЛ Кад то зачу госпођа Милица, љуто цвили, до Бога се чује, јадикује, кано кукавица, а преврће, кано ластавица; с њом кукају двије миле шћери: Вукосава и лијепа Мара, код дворова славнога Лазара... — А на двору старог Југ-Богдана везак везла лијепа Босиљка, вјерна љуба Бошка Југовића, спрам прозора на високој кули; десним око б'јеле дворе чува, десном ногом мушко чедо љуља, а рукама итар везак везе. Нешто јој се даде погледати у широко поље под Крушевцем, ал' се прамен запођеде таме, а из таме ниче коњаниче: по добру се коњу положио, на гриву му главу наслонио, и склопио око врата руке.

Добар коњиц сав се ознојио, у голу се воду начинио; познаје га млада Бошковица, познаје га, познат не могаше. Мало вр'јеме за дуго не било, паде коњиц двору на капију, па га стаде вриска на вратима, и о врата бије копитама. Позна Боса Бошковог Алата, цикну, млада, кано љута гуја, ђерђеву је ноге обломила, колијевку ногом отурила, итро слети низ танану кулу босонога на мермер-авлију, гола, нага, у кошуљи танкој,. па отвори на двору капију. Како Алат уђе на капију, паде, соко, на прва кољена. Зове Боса Бошка по имену, ал' се Бошко љуби не одзива, нит с' одзива, нит подиже главе : коса му се с гривом смијешала, крваве му руке до рамена, и крваве ноге до чизама, вита су му ребра изломљена, све до сабље сабља доватала, — по ранама усирена крвца. Кад то виђе танана Босиљка, она паде на камен студени, она паде, па се обезнани. Истрчаше из двора дворкиње, истрчало осам јетрвица, истрчала Југовића мајка. Све кукају из бијела грла, само мајка тврда срца била, те од срца сузе не пустила, већ се моли Богу великоме, да јој Бог да очи соколове и бијела крила лабудова, да одлети на Косово равно и да види осам милих сина и деветог стар-Југа Богдана. Што молила Бога, домолила: Бог јој дао очи соколове и бијела крила лабудова. Она лети на Косово равно, ал' не нађе сина ни једнога и не нађе стариа Југ Богдана, само нађе девет бојних копља на копљима девет соколова, око копља девет добрих коња, а поред њих девет љутих лава. Тад завришта девет добрих коња, и залаја девет љутих лава, а закликта девег соколова; и ту мајка тврда срца била, да од срца сузе не пустила, већ узима девет добрих коња и узима девет љутих лава, и узима девет соколова, пак се врати двору бијеломе. Далеко је снахе угледале, мало ближе пред њу ишетале, Закукало девет удовица, заплакало девет сиротица, завриштало девет добрих коња, залајало девет љутих лава, закликтало девет соколова; и ту мајка тврда срца била, да од срца сузе не пустила. Кад је било ноћи у по ноћи, ал' завришта Дамјанов зеленко; пита мајка Дамјанове љубе: «Снахо моја, љубо Дамјанова ! «Што нам вришти Дамјанов зеленко? «Ал' је гладан шенице бјелице, «Али жедан воде са Звечана?*

Проговара љуба Дамјанова: «Свекрвице, мајко Дамјанова! «Нит' је гладан шенице бјелице, «ниги жедан воде са Звечана, «већ је њега Дамјан научио «до по ноћи ситну зоб зобати, «од по ноћи на друм путовати; «пак он жали свога господара, «Што га није на себи донио*. И ту мајка тврда срца била, да од срца сузе не пустила. Кад у јутру данак освануо, али лете два врана гаврана, крвава им крила до рамена, на кљунове б'јела пјена тргла; они носе руку од јунака. и ва руци бурма позлаћена, бацају је у криоце мајци ; узе руку Југовића мајка, окретала, превртала њоме, па дозивље љубу Дамјанову: «Снахо моја, љубо Дамјанова! «Би л' познала, чија ј' ово рука?» Проговара љуба Дамјанова: «Свекрвице, мајко Дамјанова! «Ово ј' рука нашега Дамјана, «јера бурму ја познајем, мајко, «бурма са мном на вјенчању била*. Узе мајка руку Дамјанову, окретала, превртала њоме, пак је руци тихо бесједила: «Моја руко, зелена јабуко! «Г'дје си расла, гдје л' си устргнута! «А расла си на криоцу моме, «устргнута на Косову равном!'* То изусти Југовића мајка, то изусти, лаку душу пусти, — препуче јој срце у њедрима, препуче јој срце под ранама: девет рана од девет сабаља, девет рана за девет синова, и једна би таква доста била, да иштети срце материно ! .... Тешко мајци, чедо проклињући, а још теже, за њим кукајући. Боље га је било не родити, нег ранити и одранити га, одранити, па га сахранити, па јединку на гроб одлазити, — кано мајка Реље Крилатића. .... Санак снила стара у Пазару, ђе је Пазар тама попанула, сјајан мјесец пао на земљицу, на Ружицу цркву у Пазару; све звијезде крају прибјегнуле; и Даница крвава ижљегла; а кука јој сиња кукавица сред Пазара, на Ружици цркви. Иза сна се баба препанула, па узима штаку и повлаку и отиђе протопоп-Недјељку, па му оде санак казивати. Стаде стари санак толковати: «Зло си снила, остарјела мајко, зло си снила, а горе ће бити! Што је Пазар тама попанула, пуст ће Пазар теби останути; што је мјесец пао на земљицу, то ће теби Реља погинути; што су зв'језде крају прибјегнуле, то ће остат многе удовице; што ј' Даница крвава ижљегла, то ћеш, стара, остат кукавица; што ти кука тица на Ружици, то ће цркву оборити Турци, а и мене, старца погубити.* Истом стари у ријечи био ?