Нова искра

Београд, новембра 1901. године

Година

ЈЗолес јМакскм Јоркк

еком приликом причаше ми Један познаник ово: »Као студенат, у Москви, случајно сам стаI новао заједно са једном од »оних а .... ти већ знаш .... Била је Пољкиња, звала се Тереза. Висока, снажна бринетка, црних састављених обрва, лица крупна и груба као секиром одељана. Био ми је страшан и поглед њених мрких очију са живинским сјајем, и њен крупан басовит глас, манири као извошчика, и укупно сва њена крупна мускулозпа Фигура као у какве продавачице с трга. Врата од моје собе била су према њеним. Никад своја врата нисам хтео отворати кад сам знао да је она код куће. Разуме се, такав је случај био редак. Понекад се сусретнемо на степеницама, или напољу, а она се осмејкује на мене, чини ми се, некако стрвно, цинички. Често сам је виђао пијану, ружна погледа, разбарушену, с неким особито непријатним осмехом .... — Да сте здраво, пане студенте! — ословила би ме тада, па се глупо засмеје, те само појача моју нестрпљивост према себи. Иселио бих се, те да се избавим таких сусрета и поздрава, али моја собица беше врло пријатна, с прозора је простран изглед, а улица врло мирна... . па сам тога ради трпео и ову непријатност. Ј-едног јутра лешкарећи на кревету тражим какавгод разлог да не идем на предавања, кад — врата се отворише и та несносна Тереза с прага одбасира: — Да сте здраво, пане студенте! — Шта желите? — запитам. Видим, лице јој збуњено, молећиво.... лице код ње необично. — Видите, пане, хоћу да вас молим за једну ствар... Та, учинићете ми то! Ја лежим, ћутим и мислим: превара! Ни више ни мање оглед моје чистоте! Држи се, Јегоре ! — Морам, видите, да пишем кући, — рече она, и то врло молећиво, тихо, кротко.

МАКСИМ ГОРКИ

Е, помислим, да те ђаво носи, изволи само! Устанем, седнем за сто, узмем хартију и рекнем јој: — Одите овамо, седите и диктујте. .. . Она уђе, пажљиво седне на столицу и гледа ме као молећи за опроштај. — Еле, кому писмо ? Варшавском пругом, у град Свјенцјане, Болеславу Кашпуту.. . . — Шта да пишем. ., . говорите. . Мили мој Болесе . . . срце моје . . . Мој верни драгане. . .. Нека те чува мати божја! Златно срце моје, што тако дуго ниси гшсао својој голубици Терези која за тобом чезне и тугује?. . . Умало се не засмејах. »Голубица што тугује" има дванаест вершка*) у висину, по један пуд у свакој песници, а лице тако црно као да је та голубица целог века чистила димњаке, а никако се није умила! Савладам се којекако па запитам: •—• А ко је тај Болест? — Болес, пане студенте! —• као да јој беше криво на мене што сам то име тако изопачио. — Болес, мој вереник.... — Вереник ?!? —■ А што се пан толико чуди? Зар ја, девојка, не могу имати вереника? Она — девојка? ! . . . Лепо ! — 0, зашто ! Бива свашта. . . . А је ли одавно ваш вереник? . .. — Шеста година. . . . — Охо-хо! Него, написасмо писмо. Писмо, кажем вам, тако нежно и љубавно, да бих се радо мењао с тим Болесом, кад писачица не би била Тереза, него нека друга, помања и ситнија од ње. — Баш вам од срца хвала, пане, за ову услугу! рече Тереза клањајући се. — Можда бих и ја вама могла чим послужити ? — Не, не, хвала лепо! — Можда су пану подеране кошуље или панталоне ? Осећам да ми овај мастодонт у сукњи натера боју *) 16-ти дво аршина,