Нова искра

СТРАНА згз.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 11.

у лице. Доста оштро изјавим, да немам потребе у њеним услугама. Оде. .. . Прођоше до две недеље. . . . Вече. Седим крај прозора, звиждућем и мислим чиме да се разгалим ? Досадно је, време ружно, никуд ми се не иде, па, сећам се, забављао сам се аналишући сам себе. И то је доста досадно, али ништа друго ми се није ни хтело. Отворише се врата, — хвала Богу ! неко долази.. .. — Пане студенте, не бавите се зар никаквим хитним послом ? Тереза! Хм ! . . . — Не. ... па ? — Хтела сам замолити пана да ми још једно писмо напише. . . . — Молим.... Болесу ? — Не, већ од њега. .. . — Шта-а ? — 0, да глупе жене! Не, пане, нисам то хтела рећи, опростите. Сад је, видите, потребно не мени, него мојој другарици. . ... тојест, не другарици, него. . .. једном познанику. . . . Он сам не пише. ... а има заручницу, ето овако као што сам ја. . . . Терезу по имену.. . . И тако ће пан може бити написати писмо тој Терези? Погледам је, лице јој збуњено, прсти дршћу, нечега се боји, —- и.. . . ја се досетих! — Знате ли шта, госпођице ? —- рекох: Нема ту никаквог Болеса ни Терезе, све сте ви то измислили, варате ви. Од мене се нећете користити, нити ја хоћу с вама да ступам у познанство. . . . Разумете ли ? Она се намах некако необично уплаши, збуни се, стаде ногама лупкати у место, и уснама смешно попљескивати, у жељи да нешто каже, а ништа не говорећи. Чекам шта ће све отуда још да буде и осећам да сам се, чини ми се, мало преварио што сам посумњао да она има жељу. скренути ме с пута поштена. Има ту канда нешто друго. — Пане студенте, — започне она, па намах мане руком, окрете се право вратима и оде. Остадох са врло рђавим осећањем у души; чух како се њена врата јако залугшше, — очевидно, ратрдила се ова простота од жене... Промислим се и одлучим да одем к њој, да је позовем овамо, и да јој нагшшем све што већ жели. Уђем у њену собу, — видим, седи крај стола, наслонила се рукама на њ, а главу стегла рукама. — Чујте, — рекох. . . . Ево и данас, кадгод причам ову ствар па дођем до овог момента, осећам се ужасно неугодно, глупо.... Јест! —^ Чујте, — рекох. . . . Она скочи с места, приђе ми севајући очима, па положивши руке на моја плећа, стаде ми шаптати.. . . или, боље, хучати својим басом: — Па шта? Па? Тако је! Нема ту никаквог Болеса, не. . . . Нема ни Терезе! Па шта је вама за тим ? Тешко вам је водити перо по хартији, је л' те? Их, какви сте! А овамо гле како сте.., . тако. сте бео, бео. Нема никога, ни Болеса, ни Терезе, него само сама ја! — Па сад, па сад, шта сад? — Допустите, — велим збуњен таким дочеком, — у чему је ту ствар? .. . Болеса нема? — Нема. Па шта ? — И Терезе нема? — Нема! Ја сам та Тереза!

Ништа не разумем! Упрштим очи у њу и старам се да разумем: ко је од нас двоје полудео? А она опет оде столу, нешто претураше, па оиет приђе мени и рече увређено: — Ако вам је баш тако тешко било да Болесу напишете писмо, а ви га узмите, ево вам га! Мени ће и други написати што желим. . . . Погледам, — у мојим рукама оно писмо Болесу. Пхи-и! — Слушајте ме, Тереза! Шта ово све значи ? Каква вам је невоља да вам други пишу писма, кад нисти ни ово послали ? — Куда? Коме? — Па тамо, томе... . Болесу ! — Па њега нема! Баш ништа не разумем! Не остаје ми ништа друго, него да сву ту ствар презрем и да одем. Али она се и сама објасни. — Па шта? — поче она увређено. — Њега нема, и нема! — па рашири руке као не схватајући како то да га нема. — А ја бих волела да га има. . . . Зар нисам и ја људско створење као и остали? Свакако ја.... ја не знам.... Али никому не смета што ја њему пишем.,.. — Молим, коме ? — Па Болесу! — Али њега, ето, нема? — Ах, Језус - Марија! Па шта је с тим ако га нема, — а? Нема га, а овамо као да га има.. . . Ја њему пишем, дакле излази као да га има... А Тереза сам ја, па он одговара мени, а ја опет њему. . . . Сад сам разумео. . . . Беше ми тешко, зло и некако стид нешто. Ту поред мене, на три корака, живи људско биће, живи човек који на земљи никог свог нема, нема никога ко би за њ имао милоште и љубави, ко би ирема њему био срдачан, и тај човек измишља себи друга и пријатеља ! ,— Ево, видите, ви сте ми нагшсали ово писмо Болесу, а ја сам га дала другоме, да ми га прочита; ја слушам и замишљам да Болеса има! Па сад молим за иисмо од Болеса Терези. . . . мени. Кад ми напишу тако писмо и прочитају, ја већ потпуно замишљам да има Болеса. А мени је од тога лакше живети. . . . Да, да! . . . До врага! . . . Али од тог доба ја сам тачно двапут недељно писао Болесу и одговор Болесов Терези. Те сам одговоре писао добро.... А она, тако, слуша и мрмља, бруји својим басом. А како сам ја својим писмима од уображена Болеса изазивао у ње сузе, она ми је покрпила све рупе и подеротине на рубљу.... После тога, на три месеца доцније, затворише је не знам зашто. Досад је већ поуздано умрла! Мој познаник одува пепео с цигаре, погледа у небо замишљено и заврши. — Што човек више грчине окуси, то јаче жуди за сластима. Али ми то не схваћамо, овако снабдевени оделом својих ветких врлина, и један другог посматрајући кроз копрену своје високоумности и уверења о својој чистој непогрешности. . . . Доста, дакле, глупо и. . . . веома сурово. Кад је већ реч о палим људима, — који су то пали л.уди, какви су? Прво и прво — људи су иста кост, крв, исго месо, исти нерви, све као и у нас. 0 томе нам говоре вечно, из дана у дан. А ми слушамо и. . . . ђаво би знао, како је све то бесмислица! Или смо ми већ савршено оглунули од зву-