Нова искра
СТРАНА 3 3 0.
Н О В А И С К Р А
ВРОЈ 1 1.
Да ли је мозак изгубио, те није знао, да ли је то погрешка у писању или тренутно лудило? Сад му је било сасвим јасно : каква све несрећа може да буде због тога ! Дабоме да је сад морао на врат на нос полетети болесници. Г1о свему иигледа да је више неКе наћи у животу! На једном позајмљеном коњу јурио је без одмора. У дворишту не беше живе душе, а исто тако ни на веранди. Дабоме, после такве несреће! Одмах улете у предсобље, а одатле у болесничину собу. Болесница је лежала бледа и непокретна . . . Али како је била у одморачи, у јутарњој одећи, са неким романом у испруженој руци — једва је личила на мртваца. »Го-спо-ђи-це!... Го-спо-ђи-це! к уздишући је дозивао сироти, скоро онесвесли доктор. Она се трже из сањарија, отвори очи и промуца љубазно: »Доктор . . . мој спасилац ... већ . .." Свест му се поврати, јер се, ето, уверио, несумњиво уверио да је она још у животу. Пошто је ужасна несрећа уклоњена, несумњиво је (упркос научних истина) да је и поред онакве медицине остала у животу. Како ? зашто ? било је излишно одгонетати. »Прашак . . . . 1< изговори доктор као издишући.. »Хвала, највећа Вам хвала! То је био чудноват, спасоносан лек. Гледајте само, како сте срећне руке, Господине Докторе! Ево сам већ данас устала »За име Божје, где Вам је преостали прашак? Не сме се више узимати, нипошто .... осим у крајњој невољи! Дајте ми га, дајте ми га одмах!® Она се поново збуни и сва порумене. У забуни сплетено и страшљиво подиже према њему своје очи и промуца, а усне јој поруменепте као пурпур: »Прашак? Да . . . овај .. . јесте . . . прашак . . . Врло радо . . . али ја сам их узела све." Ђ Св а три!?! Милостиви Боже! Кад сте последњи узели? Последњи, последњи, Госпођице?** »Ах да . . . овај . . , па тако пре два сата . . . лре три ли пет ... Ах, опростите. Ви сте наредили да други узмем после осам сати, ако први не помогне.... Али, ја сам била тако узнемирена и нестрпљива .... Имала сам после првог прашка још болова . . . два три сата . . . па сам одједном оба узела. Опростите!« »Ох ! . . . Ах! . . . Боже ! . . .« узвикиваше доктор, па покрив лице рукама сруши се у најближу столицу. И опет је био ручак, и опет стари Бургундац, а о кави уђе у салон љубазна, брзо опорављена госпођица. Доктор затражи кутију од прашкова, где је морао бити и рецепт. Али каква непријатност! Кутија је била исцепана! »А оригинални рецепт?« „Смем ли га задржати као успомену на моје спасење?« упита га она бојажљиво. „Не, не, то не сме бити. Али ако имате Саоменицу уписаћу Вам штогод. Кад је при повратку у некој шуми на тисуће комадића исцепкао проклети рецепт, лакну му у души као да је Бог зна какав терет скинуо са себе. •к * * Једног лепог летњег дана, пет година после овог догађаја, рече доктор својој госпођи: «Драга моја, има једна тајна између нас, једна једина. Хоћу да ти је саопштим, ту једину тајну . . ." „Је ли јоште жива? Живи ли Овде, у овом граду? Јеси ли је волео пре него што си мене познао?« одговори госпођа докторка живахно како јој и доликоваше.
Али када дознаде, да је мало требало па да умре од оног прашка што јој га је за лек дао, утиша се и рече: »Зар ништа друго, мужићу? Доиста, доиста то је, чини ми се, било прилично неупутно с твоје стране. Али и ја теби морам открити једну тајну...« „Ја, који сам мислио да си анђео небески . .. Хоћу
све да знам; реци све, све реци
I
Докле сте дотерали
у љубави ?« прекорно је упита доктор. Она спусти главу на његова прса и шапуташе: »Било је . . . онда је било такво мртвило код нас у пољу . . . Па смо дознали да је један лекар . .. један млад доктор добио место близу нас. . . Али пошто нас није иосетио . . . онда .. . знаш ... ја се као резболим . .. Није било тешко да обманем оца и матер . . . па. . . ето, драги,
сад све знаш
«Али прашак! Могла си, душо, главом због тог прашка платити!" »Прашак!. . . Бацила сам га до ђавола чим су ми га предали. Због тога само ниси могао ни кутију видети!® А.
Две песме
ного бих ти рећи хтео, И прилика често бива. Каз'о бих ти колко љубим Али то се не казива. То говоре очи моје, То ми с лица читат умеш. Ал' ти иста . . . Ил' не можеш Ил' ме нећеш да разумеш.
2. Зашто срцу свом и моме У младости ствараш ваје? Што обараш очи драга? Зашто гушиш осећаје? Плакала си због пољупца. Ја узданух: Збогом мила! После те је плач гушио Зато што си сузе лила. Блдд. СТЛ.НИМИР0ВИИ..
Дакстш Горкк етудија јЗ°ј- Ст. ЈГоповкћа
аљда сте видели кадгод у тавној ноћи звезду репатицу кад прелети преко хоризонта? Јесте ли се дивили њезину сјају и величанственој појави? Тако се и на небу руске литературе појави Максим Горки. Али његова звезда приближава се више сунцу, јер јој појаваније тренутна, а сјај и топлину као да је од сунца позајмила.