Нова искра

Н О В А

И С К Р А

хање по ваздуху. Али то је само за тренут, јер како се облаци разбију и сјајно сунце обаспе својим зрацима освежену природу, онда се одмах у једну химну споји гласно певање жуње, које јечи кроз хладовиту шуму, радосно клицање небеске шеве а у долини звонка вечерња песма коса и с.лавуја — поздрав сунцу на заходу. Природа је васкрсла!

Скерлетно Слово — роман ИНГЛИОКИ НАПИСАО ХАГНА N11:Т; Н А^ТНО ГЈЛЧ К ПРЕВЕО •Владислав бавић

(НАСТАВАК) XVIII Обетлоот ртур Димесдел баци на Јестирино лице поглед, у коме је било наде и радости, али и страха са неком врстом ужаса због њене смелости којом је изговорила оно што је он нејасно нагласио, али није смео изрећи. Али Јестира Прина, која је била од ирироде храбра у мислима и делима и која је била тако дуго не само отуђена, већ изагнана из друштва, била је навикнута на смела размишљања која су била сасвим необична свештенику. Она је лутала без вођа и правила кроз моралну дивљину исто тако пространу. замршену и мрачну као и прашума у чијој се оенци они сада разговараху и решаваху о својој судбини. Њен разум и срце беху као код своје куће у пуотим пољанама, по којима се она кретала слободно као дивљи Индијанац у својој шуми. За време прошлих година она је гледала на људске установе са ове особите тачке гледишта; она је све критиковала са исто толико обзира колико би Индијанац осећао поштовања спрам свештеничке ризе, судијске одеће, вешала, губилишта, огњишта или цркве. Њена судба и удес тежили су да је од свега ослободе. Скерлетно слово било је пасош за пределе где нису смеле ступити остале жене. Срам, очајање и самоћа беху њени учитељи — оштри и дивљи — јер су је начинили јаком, али су је научили и много чему настраном. Свештеник пак није никад преживео искуство које би га извело ван онште усвојених нравила, и ако је, један једини пут, страховито преступио једно од најсветијих међу њима. Али то је био грех страсти а не уверења, нити је у томе било намере. Од тога кобнога часа он је стражарио, са болесном марљивошћу и пажњом. не своја дела — за њих је било ласно одговорити — већ сваки дах узбуђења и сваку своју мисао. СтојеКи на врху друштвеног система, као сви свештеници тога доба, њему су у толико више сметала његова правила, принципи, па и саме предрасуде. Као свештенику стајао му је неизбежно на путу његов дневни позив. Као човек, који је једном погрешио, али који је очувао своју савест у болној осетљивости с помоћу неизлечиве ране, он је ишао одлучније путем врлине него што би ишао да није никада грешио.

Тако нам изгледа да су седам дугих година срама и изгнанства послужили Јестири да је спреме за овај час. Али Артур Димесдел! Кад би такав човек још једном пао, шта би се могло навести у одбрану његову? Ништа; већ што би се могло рећи да је био сломљен дугим и особитим мучењем; да му је дух био помрчан самим кајањем које се у њега уселило; да га савест није упутила шта да уради на раскрсници: да утекне као осведочен кривац или да остане лицемер; да лежи у природи човекој радо избегавати смрт и срам као и недокучне махинације непријатеља; и да је, најзад, овоме јадноме путнику на тужној, пустој стази, слабом, болесном и бедном — једна варница људске љубави и симпатије морала изгледати као нови, прави живот, у замену за тешку судбину коју је до сад испаштао. И да кажемо жалосну и горку истину, да се никад не може за живота поправити штета коју грех души нанесе. Та се провала може чувати и бдити да иепријатељ још једном не продре у град, али он може у поновљеним наиадима изабрати. други пут, напуштајући онај иа ком је једном успео. Али још стоји порушени зид и тајни траг непријатеља који ће поново извојевати незаборављену победу. Није нотребно описивати борбу, ако је ње и било. Доста је толико да се свегатеник одлучи да бежи, и то не сам. „Кад бих се у ових седам прошлих година могао сетити и једног тренутка мира или наде" мшпљаше он : »ја бих и даље све подносио само да заслужим небеску милост. Али сада — попгго сам неминовно осуђен —- зашто да не иримим утеху која се пружа кривцу пре извршења смртне казне? А ако би то била стаза која води бољем животу, као што то вели Јестира, ја ништа не губим ако је изаберем! Ја не могу даље живети без ње; она је тако јака да помогне, тако нежна да утепш! 0 Ти, ирема којем смем подићи очи своје, хоћеш ли ми сад опростити?" „Ти ћеш ићи! к рече Јестира мирно кад им се погледи сукобише. Одлука једном донесена и блесак чудне радости бацигае свој нестални сјај преко немира у његовим грудма, — слично утиску кад затвореник умакне из тамнице свога срца, па први пут дише дивљи, слободни ваздух каквог непознатог нехришћанског предела где нема никаквих закона. Дух му се подиже, као у лету, и више га приближи небу. Како је био скроз религиозан, то и сад његово расположење носаше знак верског одушевљења. »Зар опет има за ме радости ?® питаше чудећи се. »Чињаше ми се да је и сама клица радости убијена у мени! Ох, Јестира, ти си мој анђео хранитељ! Чини ми се да сам легао на ово опало лигаће оборен болегаћу, грехом и јадом, па сам се подигао као поново рођен, да са новом снагом славим Онога који се смиловао! Ово је већ бољи живот! Загато га раније не нађосмо?" »Не бацајмо погледа у назад,« рече Јестира Прина. »Ирошлост је прошла! Зашто да се о њој бавимо сад? Гле! са овим знаком ја сам све то поправила као да никад није ни било!« Говорећи то, она откопча иглу, којом је скерлетпо слово било прикачено, и скинувши га са својих груди баци га међу опало лишће. Мистични знак паде на обалу потока. Још мало па би могао пасти у воду, те би мали поток имао да понесе још један нов бол уз ону неразумљиву причу о којој је жуборио. Али извезено слово остаде сијајући као какав изгубљени адиђар, који ће можда подигнути какав путник зле коби, те ће га од тада походити чудна привиђења кривице, слабости срца и иеобјашњене несреће. Кад знак оде, Јестира пусти дуг, дубок уздах, у којем се са њезина духа скиде терет страха и срама. 0, како јој је лакнуло! Она није познавала тежину док се није осетила слободна! Другим покретом скиде повезачу која јој скриваше косу, и она се просу по њезиним плећима, црна и богата, мрачна и светла у својим таласима, дајући њеним цртама сав чар женске нежности. Око уста и из очију блисташе светао и нежан осмејак који као да се изливао из брца женске природе. Руменило обузе њепе