Нова искра

ОТРАНА 341.

II 0 С А

И С К Р А

№0.7 1 1.

не иоказиваху или којих не бејаху свесни — бацише некакав страх око детета које им се примицаше. „ГЈази да не примети ништа необично — ни страст ни жудњу — кад је будеш поздравио ! 1< шапуташе Јестира. »Наша је Бисерка каткада ћудљиво и чудно вилинско дете. Нарочито не трпи узбуђења кад не разуме откуда су и зашто. Али у детету има много осећања ! Она воли мене, на ће волети и тебе!" »Не знаш,® рече свештеник: „како ми срце стрепи и жуди пред овим састанком ! Али, доиста, као што сам ти већ рекао, деца се не могу ласно спријатељити са мном. Она не прелазе мојем крилу, нити ми шапућу на ухо, нити одговарају на моје осмехе, већ стоје на страни и чудно ме гледају. Па и саме бебе горко плачу кад их узмем на руку. Ипак Бисерка је два пут у свом животу била љубазна спрам мене! Први пут — ти знаш то добро ! Последњи пут било је то кад си је довела у кућу старог, неумитнога гувернера." »Кад си ти онако храбро бранио и њу и мене! к одговори мајка. »Сећам се тога, а тако исто и Бисерка. Не бој се ничега! Она може бити чудна и плашљива испочетка, али ће се убрзо навићи да те воли ! а У томе Бисерка беше приспела на обалу потока и стајаше не њој гледајући немо Јестиру и свештеника, који још сеђаху заједно на маховином обраслом стаблу, очекујући Бисерку. Баш на месту, где се она заустави, поток је правио вир тако гладак и миран да се у њему савргпено огледаше њена мала појава, са свом сјајном живописношћу њезине лепоте, у украсу од цвећа и венцима од лишћа , само чистија и више дух него ли стварноот. Овај лик, тако сличан живој Бисерки, изгледаше као да нешто од своје нематеријалне и сеновите особине позајмљује самоме детету. Бисерка је стајала гледајући нетренимице у њих кроз мрачну свежину шумске таме, док је сама била озарена сунчевим зрацима који беху привучени неком врстом симпатије. У потоку испод ње стајаше друго неко дете, друго — али и исто — са истим таквим златним светокругом. Јестира се осећаше некако нејасно и мучно отуђена од Бисерке, као да је дете лутајући кроз шуму изашло из круга у којем су сгановали заједио , те сада узалуд покушава да се врати у њега. У том осећању било је и варке и истине: дете и мајка беху отуђени, али Јестирином иогрешком а не Бисеркином. Од како је мала отишла од ње, опа је примила другога у круг мајчиних осећања; и то их је све тако изменило да Бисерка, враћајући се иосле лутања. није могла наћи своје обично место и једва се разабрала где је. »Чудна мисао долази ми у главу,® иримети осегљиви свештеник: »Чини ми се да је овај мали поток између два света, и да ти више никад нећеш наћи своју Бисерку. Или је она мађијско дете, коме је забрањено, као што веле бајке из нашег детињства, да иређе преко поточне матице? Молим те, реци јој нека се пожури, јер ово оклевање већ је узнемирило моје живце." »Ходи, драго дете!" рече Јестира пружајући обе руке према њој. »Како идеш лагано ! Кад си до сад била тако лена? Овде је један мој нријатељ који ће бити и твој такође. Ти ћеш од сада имати два пута толико љубави колико тије мајка сама могла дати! Скочи преко нотока и ходи к нама. Ти скачеш као срна!" Бисерка, без одговора на мајчине речи, остаде на другој страни потока. Час управи своје сјајне, дивне очи на мајку, а час на свештеника; а час опет обухвати их обоје једним погледом, као да би хтела наћи и сазнати однос међу њима. Не знајући зашто, Артур Димесдел осети дечје очи на себи, његова рука — са покретом који је постао невољан — лагано дође на срце. Најзад, са ауторитативним изгледом, Бисерка пружи свој прстић и очевидно указиваше на мајчине груди . . . Доле, у огледалу потока, стајаше цвећем окићени и сунцем обасјани лик мале Бисерке пружајући такође свој прстић. »Чудно дете, зашто ми не дођеш ?« узвикн Јестира. Али Бисерка још увек иоказиваше кажи-ирстом и чело јој се намршти — а то још више падаше у очи јер је тај израз био на детињском лицу. Како је њена мајка

и даље позиваше иравећи лице што љубазније, дете поче да удара ногом о земљу са још јароснијим иогледом и покретом. У гтотоку и опет беше чудна лепота лика, са намрштеним челом, нруженим кажи-прстом и зановедничким покретом, што даваше све јачи израз малој Бисерки. »Похитај, Бисерка, немој ме љутити!" повика Јестира Прина. »Скочи преко потока, врашко дете, и дотрчи овамо ! Иначе ето ме тамо !" Али Бисерка, која се ни мало не уплаши од мајчине претње нити се се умекчга њеним молбама, доби иасгуп страсти, који исказпваше љутитим покретима, а лице јој показиваше најчудније изразе гнева. Све то пропраћаше дивљим узвицима који параху ваздух и који одјекиваху на све стране кроз шуму; те се чинило да јој скривене чете духова позајмљују снагу и симпатију. А доле у потоку опет се огледаше нејасан гнев на Бисеркину лицу, крунисаном венцима од цвећа, а усред тога стајаше испружен прст који указиваше на Јестирине груди. «Бидим шта је детету®, прошапта иребледела Јестира свеглтенику и ако се старала да сакрије немир и узбућење. »Деца не могу г да приме ни најмању промену у изгледу ствари које су им свакодневно пред очима. Бисерка не види оно што је увек видела на мени ! (< »Молим те«, одговори свештеник: »ако можеш ма како умирити ово дете, учини то одмах ! Изузев само болесни гнев какве старе вештице, као Госпође Хибинсове", додаде он, покушавши да се насмеје: „све бих друго радије поднео него ову детињу јарост. У Бисеркиној лепоти, као и у смежураној вештици, тај гнев има натприродну моћ. Умири је, ако ме волиш !» Јестира се поново окрете Бисерки са руменилом иа образима и дубоким уздахом ; али пре него што је нашла речи, руменило уступи меСто самртном бледилу. »Бисерка«, рече тужно: »погледај испред својих ногу! Ту — пред тобом! — на ову страну потока!« Дете баци поглед и виде скерлетно слово које је тако лежало на ивици обале да се златни вез огледаше у води. »Донеси га овамо!" рече Јестира. »Дођи ти и узми га!« одговори Бисерка свештеипку. »Је ли још ко видео такво дете?« рече Јестира свештенику. »0, ја имам много да ти причам о њој! Али, доиста, она не греши што тако мисли о кобном знаку. Још мало морам подносити његове муке, још који дан само, док не будемо оставили ову замљу и гледали на њу као иа земљу снова. Шума га не може сакрити ! Океанске дубине примиће га из моје руке и прогутати за иавек !" Говорећи то, она дође на обалу потока, подиже скерлетно слово и поново га прикачи на своје груди. Баш када је Јесгира говорила да га утоии у морске дубине, она је примила овај смртни знак из руку Усуда и у томе као да је лежало некакво значење неизбежне судбе. Она га је била бацила у бескрајни простор, и за један час дисала ваздух слободе, а сад опет скерлетна беда сијала је на своме староме месту ! Тако увек бива: зло дело узима на се облик судбине! Јестира скупи за тим прамепове своје косе и сакри их испод повезаче. Као да је скерлетио слово имало чаробну моћ да нод њом све увене. Лепота, топлота и богаство њезине женске природе оставише је као сунце на заходу, те изгледаше као да нека сива сенка лебди око ње. Када се тужна промена изврши, оиа пружи руку Бисерки. »Познајеш ли сада своју мајку, дете?" питаше је прекорно али благо : »Хоћеш ли доћи преко потока и признати своју мајку сада када је на њој њезина срамота, — сада кад је тужна?« »Да, сад хоћу!« одговори дете скочпв преко потока и грлећи Јестиру својим рукама. „Сада си доиста моја мајка! А ја сам твоја мала Бисерка!« У наступу нежности, што је било ретко код ње, привуче Бисерка своју мајку к себи и пољуби је у чело и у оба образа. Па онда — као гоњена неком врстом потребе да сваку утеху од своје стране зачини и грким убодом — Бисерка пољуби и скерлетно слово!