Нова искра

А кад стадоше и на носледњи бусен земље, угледаше украј себе диван и раскошан двор, на коме од самих сунчаних зракова бегае исиисано: „Стан Задовољства." „Хвала Богу!" помислише оне. „Сад смо постигле своју мету." И пођоше у стан Вадовољства. Налред иђагае Правда, за њом Истина а за овом Љубав. И кад већ ступише на капије раскошног двора, и хтедогае ући у в, испречи се пред њих гороотасна људина, којему очи севаху као жеравица. То беше Гнев. „Хоћемо ли моћи унутра?" уиита Правда. „Не!" грмну Гнев: „Ово јо стан мој, моје браћс и сестара мојих!" „ А.1 и то тако не пише тамо," иресрете га Правда, и указа руком на напис од сунчаних зракоза. „У кога је сила, у тога је и власт!" грмну Гнев. „Истина, ово је некада био стан Задовољства, али оно је сада вечити изгнаник с ону страну света..." И у том посукта ноколико модрих пламенова из раскошног стана, а на њима се указагае натписи: „Ноправда", „Влоба", „Мржња", „Завист". „Јесте ли видели сад ?" грмну Гнев. Али три путника и но сачекагае последњу роч, но окренугао назад, и нођогае оном крајњем бусену земље. „Идемо тамо, с ону страну света; ваљда ћемо наћи тражено Задовољство!" рекогае оно, и нестаде их с овог света у бездани која пред њима зијашо. Милорад М. Петрокић

Д ј

Неразумни лист (Марија Ешенбах) ,ухну вихор и понесе собом увехнули лист вио је дотле ложао на земљи. Летећи тако но вихору, угледа нтицу, па јој довикну: — Гло! и ја летим к'о и ти! — Па хајде са мном! одговори му птица, па махну крилима и ишчезе. Лист хтеде да за њом пође, али се само окреташе у месту, па за тим полете стрмоглавце на ниже и иаде у брзу речицу која протицаше кроз поље. Чим наде, угледа рибе у води, иа им с поносом узвикну: — Видито, видите! и ја умем да пливам као год и ви! Неме рибе ништа му не одговорише. — То се листу веома допаде, па одушевљено прогаапта: — Бага су красна створења те рибо: гледај само, како оне и другима признају гато је за признавање! И тако, ношен матицом, одмицаше еве даље и даље, па и не опази кад се напуни воде и кад влажан и отежао, без икакве моћи, потону на негачано дно.

ЉУБАВ (Тириншка народна песма)*

х веруј Богу: Живети не могу Без тебе, љубезна, Нек сваки зна ! Нек јарко сунце сја, Не марим за то ја, Дражи је поглед твој, Авђеле мој ! Мирисно цвеће Пчелица облеће И медну пије сласт Премилу част. Твоје су усне рај, О драга душо, знај; Слађи је њихов цвет Нег' цео свет ! 11о ваздан тужан Уздишем ко сужан За тобом, љубезна, Нек сваки зна. Не питај, драга: кад? Дођи ми, дођи сад ; Пољубац дај ми твој, Анђеле мој!

| Јован Илић

У БУДИШИНУ ПУТОПИСНА ВЕЛЕШКА. Р. ТЗорђевића

немојте знборавити да тамо имате стричева, браће и сестара које јошт иигда видели нисте." (Прота Матија Ненадовић, Мемоари). вим речима ирота Матија Ненадовић у својим красним мемоарима саветује децу своју да не забораве својту у даљини, а те речи истичем и ја кад хоћу да обратим пажњу на род рођени, који је далоко од нас, али који је Словенин онакав као и ми, па јога и иагао име кроз векове носи. Јога кад сам летос полазио за Немачку, давнашње мо љубопитсгво гоњаше да тамо уз иут потражим словенски елеменат, колико се очувао, да видим родбину коју нигда, видео нисам. Да, јер оно грдно немачко море што се данас протеже од нашег суседства па до Балтика, и од Елзаса па до у Русију, прогутало је милиуне словенскога живља. Али хучне велике варогаи својом иретрпаношћу одузеше ми сво вроме. Музеји, библиотоке, позоришта, паркови, и

Мтог

*) Овај превод пок. Ј. Илића пашли смо у архиви Београдског Невачког Друшта. Исписап је испод музичкога текста пемачке композиције. Година пије означена, али је вероватно из 1853., када је друштво и засновано. Ур.