Нова искра

— 24

објшовани читаоци, иису разумели шта је он хтео испричати у својој „Малој погрешци". Али баш зато ве ли ка јс већипа Вукићевићевих слика права посластица за многе српске књнжевне пробираче, а доста их је које су сласт и осталим српским читаоцима. По својој здравој основи, по лепој обради, по китњастом стилу, по обилатом језику оне су доиста стекле право на то. Љ. ЈовановиЂ

ПОШТА КНЕЗА МИЛОША Ш.Јж 8 народних песама знамо да је .још у старој Ш® српској држави било књигоноша који су носили иисма, по потреби, с једнога краја на други, или из једне државе у другу. А кад Турци уШш освојише Србију, онда је поделише на пашаСрг| луке, пашалуке иа санџаке, санцаке на кадилуке. Том приликом уредипге и пошту, да би могли одржавати везе са престоницом својега I царства, са Цариградом. На главном путу за Цариград, на тако зваиом Цариградском Друму иа размаку од сваких 50 километара (11 до 12 сати хода) била је подигнута по једна поштанска станица — мезулхана. На овим станицама мењали су се поштански коњи и прихватале поштоноше — „татари" — којн су пратили пошту. Оваких мезулхана или поштанских сганица било је од Београда до Цариграда 17. У Београдском пашалуку било је три: у Београду, Паланци и Јагодини. Од Јагодине пошта је ишла на Ражањ, Ншн, Пирот, СоФију, Ихтиман, Пазарџик, Филибе, Ас'ћо.јс, Ебибче, Једрене, Бабаиске. Дуле-бургас, Чорле, Силимврија, Цариград. Даљина пута износаше у оно доба 183 сата, а тај се пут прелазио за 7—10 дана „татарскога терања", према прилици и потреби. Кад су 1804. године Срби устали на Турке и ослободили извесне делове своје отаџбине, одмах су се побринули и за поштанску везу како са Цариградом тако и са појединим знатнијим местима у ослобођеном д§лу своје отаџбине. Дужност свакога војводе била је да у својој области одржава мезулане. 0 томе има доста доказа у писмима и деловоднпм протоколима онога времена. Овде Ку навести само два три места из деловоднога иротокола Карађорђева, одакле ће се видети да су поште биле у оно време. Под бр. 625. Карађорђе је писао Савету 29. маја 1812. године о неким догађајима у Ужичкој нахији, које је извидео Панта писар, па наређује да » магистрат уреди, магистрат са свом оиравом и иандурима да буде, такођер и мезулану сигурну да уреди" итд. Под Бр. 726. „Писат иасош суручији Вељковом, да му дају коње на мезуланама до Неготше."

Под Бр. 847. „Писат иасош иисару Аази ТодоровиКу, од Тоиоле до у Шабац; кош на свакој мезулани да му даду." Најиосле да наведем још и оно што се налази под бр. 1485. 21. ма,ја 1813. године: „Писато Савету, како му шаљемо Стојана ЕонстантиновиКа из Јагодине, који Ке им иоказати, како је он лане држао мезулану и ове године о свом. трошку, и војводе обеЛале су да му трошак наилате, јербо њиова је дужност мезулане држати, а сада трошак непе да му наилате; тако иреиоручујемо им да иишу кнезу Јевти и кнезу Милоју да му трошак наилате и у наиредак сами мезулану да држе, као што и друге војводе своје мезулане држе, као што је и наредба учињена на сабору да сами држе." Сабор, који се помиње овде, јесте скупштинаод 1811. године, држана 8., 10. и 11. јануара. Између осталих решорама, донсеених на овој скупштини, донесено је и саоиштено, сваком војводи по један примерак, решење и о поштама. Тако војводи /1уки Лазаревићу измођу осталога саопштено је у дипломи ово: „И у договору с кметовима од ваше иахије да оградите три мензулане, .једиу у Шанцу другу у Свилеуви, трећу у Мачви. Ва те три мензулане од нахије да узмете у сваку мензулаиу по 4 коња, а уз те коње по три мензулџије; исте коње и мензулџије рана и плата од нахије, да у једаипут уреде, што ће им за годину дана требати, како за право ви с кметовима нађете." Све ово као и све остало, што је било створено у току 8 година првога устанка, пало је и пропало 1813. г., те је после Другога Устанка 1815. године морао Кнез Милош да обнавља. За прве владе Милоша Великога најглавније су биле три поштанске станице на Цариградском Друму, и то она у Београду, она у Паланци и она у Јагодини. Растојање између прве и друге 15 сата, између друге и треће 10. Издаци, који су били нотребни око ових станица у Београдскоме Пашалуку, за владе Турака падали су на терет потлаченога народа. Кад је Кнез Милош ослободио Београдски Пашалук од Турака са другим деловима, одмах је почео водити бригу о пошти. Године 1815. издато је из народне касе 85.000 гроша; 1816. године 231.000; 1817. год. 180.000 гроша а 1818. год. 159.820 гроша. Поменуте станице издаване су под закуп. Вакупник је морао имати довољан број добрих и издржљивих коња. Београдски закупац морао је имати 60 коња, Паланачки и Јагодински по 40. У 1819. годмии главни закупци били су: у Београду Риста ДукиК, у Паланци Ђорђе Жарковић, у Јагодини Абдул-ага. Ови закупиици мењали су се према приликама и према стопи закупа. У прво време овај је закуп био врло велики. У 1816. години Београдска станица коштала је 80.000 гроша, Паланачка 55.000, Јагодинска 57.500. Доцнијс се мењала ова стопа.