Нова искра

СУКОБИ ,ЧУ> ,Ј •* Шеше мутно јееење вече кад на дунанској Фабрици изби шеет часова и кад кроз широку капију на улици поче издазити дугачка поворка радеиика. Ва неколико сви су ишли једним правцем ка вароши, па на раскршћу разделише се на три трака : један настави пут правце, други скрену лево ка Три Кључа, трећи скрену десио, преко Врачарскога Поља. Махом било је много више женских, а међу врачарским дуванским радницима било је свега четири човека. Најстарији међу њима, резач Лаза Пајић, беше од четрдесет и пет годииа, висок, окошт, жут у лицу, црне браде, повпјене ка грлу. Био је жуетар као хрт. Све је при њему било немирно, брзо иоглед, руке, реч; није могао речеиицу да изговори, а да не поглади гуете, такође повијене бркове, или да се не ночеше, не мрдне раменима. Требало га је само гледати и слушати кад би нричао своје доживљаје из срнско-турског рата, у коме је рањен био ! Тада је, у правом смислу речи, говорио целим телом, — мрдао и рукама и ногама, повијао се, пропињао се, хуктао, звиждао. Најрадије би завршио то иричање узвиком: ,,Еј, моја Шојкадијо и Шогоријо, нема ту ајнс, цвај, него цврц, него стисни нетљу, па онако ерпски: цврц!"... Вваху га за леђима Лаза Мајмун, али, поред еве његове брбљивости, међу друговима важио је као човек јаке воље и бистре главе, а углед му се подиже и утврди, кад купи кућу на Новом СелиШту. И тога вечера, идући кући, Лаза је живо објашњавао друговима: зашто мора наскоро настати миниетарска криза, па одједаред, промрмљав кроза зубе „лаку иоћ", одјури, као авет. Тако је еваког вечера радио. Женске, које већ беху добро поодмакле, видеше га тренутио, па га нестаде у помрчини, нрома иеизмерном хоризонту, горе, над лудницом. У тој јурњави кроз невиделицу, Лаза је уживао у чистом ваздуху, који га је лечио од дуванског отрова, који је удисао пуних дванаеет часова дневно; уживао је у чежњи за јелом, за одмором иод евојим кровом, за разговором са евојом вредном Ружом. Ади та ироста и снажна оеећањамутило је друго осећање, такође нросто, али снажније, дубока сета, којом је прожет био, која се на махове притајивала, ади која у ноћи и самоћи иреузимаше влает у њему.. . Његова Зорка, девојка од двадесет година, већ је осам месеци од кад дежи од сухе болести, те ни једног вечера не беше сигуран, да ће је живу затећи. Па онда Милан -његов,. истииа, здрав и: у заради , али млакоња, вечито мрзовољан, вечито иезадовољан животом, задаваше му бригу, не навођаше га на утешие мисли у будућноети. Еаква супротност између родитеља и деце, каква неправда, што се бар издржљивост ие наслеђује! У исти мах кад на Фабри .чном часовиику изби шест часова, на државној штамнарији зазвижда ништаљка, те по стрмим улицама што се стичу око те зграде, покуљаше штампарски радници. Међу осталима, изађе и Милан Пајић.

С почетка ишао је дагано, некако гегајући ее, на онда крену све брж.е и брже. Стасом, а у главном и обличјем, беше на оца, али се већ на први иоглед могла опазити битна разлика између њих. Милан је био спор, са тежњом ка нежном, господском. Његова спољашњост није била у складу са његовим занатом; био је одевеи сувише гоеподски. Имао је црн, мек шешир, добро углачану огрдицу еа свиленим оковратником и јесењи горњи капут. Црна наусница згодно је секла дугуљасто, правилно лице, црне очи светљаху благо, чисто молећиво. Пошто беше свршио три разреда гимназије и у слагачком се занату добро извежбао, имао је изгледа да постане штампарски Фактор, био је, дакле, на сумеђи радничког и чиновиичког сталежа. Другови га исмоваху колико због тога, толико и због његова „запаљива срца", Непресгано се заљубљивао и дописивао са девојкама. Дошав-пред кућу Лаза угледа кроз црвене завесе, епуштене на десном прозорићу, човечје еенке, које се крећу. То му је било необично. Пред отвореним вратима застаде и чу разговор. У дну светљаше жеравак и одонуд' допираше мирис од кувана пасуља-. Лаза се накашља, па зовну жену. Одонуд, снажан женски гдас зајаока, залелека и изађо крупна жена, толико широка, да испуни улаз. Две силне мишице обгрлише му врат, тешка глава, необично широких образа, иаде му на раме, а у запомагању жена говораше: — Јао, Лазаре, камо те већ! Ено те чека твоја Зоркица! Тешко нама, чедо наше! Чедо наше измучено! Он се стресе и јекну. Јекну другом јаче и наелони се на довратник. Једва запита: — Кад је умрла, мученица моја? — Око четири сата. Јаој! Куку да знап1. . . — Немојте, госпа комшико! прекидо Ружу неки женски глас иза ње. Немојте да кукате на глас, ово је ноћ, знате! Пустите човека, а не ваља се, ово је ноћ ? Лаза се поново стреее ступив на праг десне собе. На стоду лежаше девојка под покровом; чело главе гораше воштаница усађена у чашу пшенице. Испражњена собица учиии му се необично простраиа и поче му се окретати иред очима. Посрћући допре до гдаве Зоркиие, откри је, ижљуби јс и загледа со. Сузе су текле као два поточића. Обазриво, нежно, спусти покров и седе, оборив главу. Ружа и она друга ЛЈена седоше на противној страни. На пољу зачу се ноко тапкање, које учеета. Све троје дигоше главе. — Киша! шапну туђа :кеиа. Онда је тек домаћин уочи. Боше повисока, средовечна, убрађена пдавом марамом. Но познаваше је, али ее соти да ће бити она, што се пре неколико дана уселила са кћерју у трећу кућицу од њихове. Ружа, која је пратила његов поглед, рече: — Ово је наша нова суседа. Баш јој ®ада ко состри, што ми се нађе на невољи! Одмах јо дотрчала, чим јо чула моју кукњаву. Лаза се рукова са суседом, а она их ноче тешити. У томе се чуше кораци пред кућом.