Нова искра

— 83 —

Број 2.

Београд, фебруара 1902. год.

Година IV.

Б 0 Ж И Ћ НАПИСАЛА Ужберта јД . Ррифини

; ЈЧ,ц;| иекл је ложница, у ко.јој су била два реда ма^гаШ1б лих, белих постеља, изгледала много дужа поред слабе светлости иокривених лампа. Била је дубока тишина, као да је ова тужна и сурова соба била са свим пуста; међутим, на свакој постељи лежало је по једно болно дете. Сви су спавали, сем једнога — Чезарина. На црној таблици, утврђеној више његове главе на некој гвозденој мотки, било је кредом забележено: „Број 24 — Чезаре Диоталеви — из Рима — година 8. Одсочена му лева нога до половиие бутипе. На лосматрању." Малиша није могао да засии, зато што му је велика хируршка нанрава за подизање покривача и за утврђгтвање иоге, ужасно досађивала, и пробудила у његовој души колико јаку толико немогућу лгељу да промени свој положај. Али је он ипак ћутао као заливен. — Разрогаченим очима гледао је без, икакве дубље пажње, на три беле постељице где су спавали -ј- А ћим његови другови у боловпма. Благо њима, кад могу тако мирно спавати! Њему је бидо грло суво, а дах му је пролазио кроз полуотворене усиице и на иос као иеки ватрени иламен. Уши су му

непрестано зујале, а крв му је била јако у жилама, по слепим очима и по врату. Еако би му било драго кад би милосрдна сестра- нрошла да му да мало воде! Али он њу није звао, већ ју је непомично очекивао. Међутим, у јадној грозничавој главици вијала се гомила разних слика: спомени од првога детињства, позната лица малих другара, обични појави из домаћега живота; све се то мешало, ређало једно за другим, укрштало со, сад неодређено и нејасно, а сад јасно и чисго, са чудним отисцима иојединих ситница. По каткад је долазила детету па памет мисао, да је те ноћи Бадњо Бече; али му није било могуће да на томо задржи своју пажњу, јор његова воља није владала његовом памећу. Међутим, болнику је падала тако тешко бољка од одсечене иоге, да му се чипило о чује неке подмукле и иодземпе гласове који се мешају са свима успоменама" што су му со ио глави врзле, као каква огромна слика са, многим појединостима, те се из свега тога извијала једина јасна жеља, да се што пре појави милосрдна сестра која би му пружнла какав свеж наиитак. Малишине очи биле су уирте на тлатки бели зид, на црне крстиће обешене над сваком постељом, на мраморне сточиће утврђене узиду међу свака два кревета, накојима би милосрдиица стављала бочице разних "лекова, чаше, судове с водом, Чумић . нове завоје и друге потребне етвари. Али је у машти својој малиша видео нешто друго... Нарочито су пред његове очи јасно и упорно излазили на видик догађаји иоследњих даиа, који су претходилисудбоноспосномо случају што гаје довео у болиицу. . . .