Нова искра

- 79 -

повратку опазе га „Турци Удвињани", па га ухвато, вежу и одведу „цару Муратину". Мурат га пита за јунака „на младу дорату" што му „разгоњује војску", а Секула вели: «Кад ме питаш, право ћу ти казат. Ал оно је мој ујко Лазаре; Он ми јаше на младу дорату, Он ми твоју разгоњује војску, По тројицу на копље набада, Преко себе у Ситницу баца. Ва тим га Мурат пита за јунака на „младу вранчићу", што му разгони војску и „по тројицу на копље набада", а кад нотегне „оковану /мрду", „шче Турке на обадве руке", те је посекао и шатор Муратов и везира, а сам је Мурат једва „измакао". Секула вели да је то он сам био, па додаје: . . .«Да сам тебе мого удватити, Свезо би ти руке наопако, Дао би ти коња одметнута, Који веће за мегдане није, И дао би изрђану &орду, Па за тобом стотину катана, Ди т' удбате, да осику главу*. Мурат му оставља да бира којом смрћу воли ногииути: или да гори у ватри, или да скочи у воду, или да, виси на грани; на што Секула одговара: да није дрво да на ватри гори, нити је риба да у воду скаче, нити је „лоиов" да на грани виси, већ је јунак да јуначки гине, па вели нека га свеже, нек му да „коња одметнута" и „изрђану ^орду", па нек пошље за њим стотину Турака и „својега сина Силисгара" да му одсеку главу. Мурат га послуша; но кад се Секула коња дохватио: Бмжи дете главом брез обзира. Кад је дошо на полак Косова, Он с' обазр« с лмва та л' на десно: «Мили Боже и мила Маријо! Би л' ја овди сад иравио робље, Силно робље, од Турака гробље?* Па подвикну у грло јуначко: «Свети Лука! одвежи ми руке, Света Петко, наоштри ми ^орду, Бела вило, разиграј ми&орду!* (ваљда ђоггу) И, кад се то и деси, тад „поцикну Секула дијете", нотера Турке, те је свима „поодсицо главе". Кад је „у$атио" сина Силистара, на њему је нанравио „девет мушких рана", па га послао Мурату да се похвали „што је задобио" од Секуле. Секула је „до зоре ују напојио". После тога Мурат пише Лазару: Ј,Коморате, та л' царе Лазаре! Ево теби полак царевине, Дај ти мени твојега Секулу, Дат ћу теби сина Силистара !* Лазар му одговара да му неда Секуле, јер му је Секула „деено крило" и он га је „воде напојио". Ва тим со несма завршује стиховима: Ди је била ирова за пшеницу, Да и Турчин за каура млада. „Глас о Боју на Косову" (61). Ова песма има 60 етихова; из збирке је Штука Николе, а добивеиа од Марије Штук из Еучишта на Пељешцу. По наслову несме сваки ће очекивати да чује извештај о боју на Еосову; међу тим, она нам једним јединим стихом казује само крајњи резултат његов : „На Турцима мејдан оста-

нуо" . Песма је уопште лоша, а има и бесмислица: Мостарка девојка гази у „Дунај" воду, те додаје платно рањенику с Еосова, који је вереник сестре ТанковиЛОсмана! Права збрка од имена и по положају и по времену! Њен је садржај овакав: „Платно билу Мостарке девојке" под градом Мосгаром. До подне је текла бистра вода, а „иза подне" мутна и крвава, те проносила мртве главе, „па пронмла рањена јунака". Све су девојке срца милостива и „богабојећа", понајвише „селе Иванова", која загази „у Дунај у воде", те додаваше платпо јунаку, „докле га је краја добавила". Тада га је „са свим клетвам заклињала" да право каже, је ли био у Еосову и „на кому је мегдан остануо"; а „болан" јој јунак одговара: »Бора вама, на води дивојке ! Ја сам јунак ДрагиковиКа Божо, Ја сам синоћ на Косову био, На Турцима мејдан остануо. МеКа сам се у Дунај у воде, (?) У води ме ране доиануле, (?) Ма вас молим на води дивојке, Сад ћу вам се с душом раздилити, Распаш'те ми паса свионога, Наћ хоћете стотину дуката, Меју њима ирстен дијаманат, Што га носим мојој виреници, Липој сестри ТанковиИ-Османа (.')« .. . Он их моли да не узму „капе самурлије", већ да је баце украј воде, да би му сестра, кад дође на воду, познала да је погинуо; и, иошто им је поручио како да га укопају, испусти „душицу". Девојке су га укопале као што је желео. Сутра дап поранила је „Драшковића селе" и са њоме „своја мила неве" : Зауиила Драшковића селе: „Ајмех мене, моја мила неве! Ено пуста капа самурлија, Ено капа покрај воде ладне, Оно ми је преминуо браје, Бит ће нам га Турци погубили*. Тим се стиховима, и песма свршава. Ове песме с којима смо се упознали, као и остале у поменутој збирци, прибрала је Матица Хрватска последња два деценија (за 16 година — као што се у нредговору вели). Све су оне, дакле, из најновијега доба. Прегледавши их и по садржини и по облику, могли смо се уверити: да су неке од њих лоше варијенте већ одавно познатих народних песама српских, а неке опет да су нарочито „преначињене" у најновнје доба. Прва од њих („Бановић Страхиња") и претпоследња („Цар Лазар и Секула") не могу се по садржини ни рачунати у косовске песме, а друга („Бог преписује царство") и последња („Глас о боју на Еосову") једва би се и могле унети у њихов ред. Еао специјално косовске песме, у којима су опевани разни епизоди косовског догађаја, осгају оне две велике песме, које обе имају назив „Бој на Еосову". Из њих се јасно види да су обе продукт најновијега доба, да су лоше начињене према већ познатим народним песмама, и да у прзој од њих има „ненаредних" израза и Фалсшиката, од којих су нас бар уређивачи Матичине збирке могли ослободити. Састављач Еосовске епопеје, поред народних косовских песама из сриских збирака (Вукове, Петрановићеве и др.), неће у овим „хрватским" песмама наћи никакве нове „какве такве грађе", нити ће се моћи користити „мотивима" и „реминисценцијама" из других народних песама који се у њима находе — као што то мисли г. Шурмин.