Нова искра

— 78 -

свет, око њега постају таласи све већи и иду све даље И Д&Љ6. . . — Ништа не разумем ! прекиде Адлер, испијајући Флегматично чагау. — Одмах ћу ти објаенити, само се немој љутити. — Ја се на тебе скоро никад не љутим. — Дакле, видиш, овако је. Ти си зло однеговао сина и бацио си га у свет, као ово дрво у воду. Он је направио дугове, и то је први талас. Ти си смањио плате раденидима, и отпустио си лекара, и то је други талас. Смрт Гославскога — трећи. Нереди у шабрици и опис у новинама — четврти. Истериваве радника и тужба пети талас... А какав ће бити шести и десети ?.. . — Ништа ме се то не тиче! — рече Адлер. Нека ти твоји таласи иду у свет и муче глупаке, мени је све једно . . . Пастор баци запушач уз обалу и показа га ткачу. — Гледај, Готлибе! По некад се десети талас одбија од обале и враћа.. . тамо, где је и постао. Старога оабриканта дирну ово поређење, у осталом врло јасно. Ва часак се могло помислити да се колеба, да се у њему нробудила нека нејасна бојазан. Али то трајаше само тренутак. Адлер је имао разум сувише реалан, а уобразиљу и сувише слабу, да би се бавио о предосећању будућих догађаја. Стога пресуди да пастор то говори као проповедник и одговори, смејући се, грубим гласом: — Хе! Хе! Жој Мартине, постарао сам се ја да се тај талас не врати на мене. — Ко зна? — Нити ће се лекар вратити, нити нодсгрекачи на нерад, ни новац од казни, ни . . . чак ни Гославски! . . . — Несрећа се може вратити ... — Хо ! Хо!. . . Не Зјрати се, не !... А ако се и врати, разбиће се о моју песницу, о Фабрику, о друштво за обезбеђење, о полицију, и најзад — о моје имање. . . Доцкан у ноћ разиђоше се пријатељи. — Ала је луд овај Мартин! — мишљаше ®абрикант. Мене хоће да засграши! . . . А пастор, возећи се у својим чезама кући, гледаше у небо и плашљиво се питаше: Какав ли ће се талас повратити ?. .. Ово му је поређење дошло изненада и Беме га је сматрао за неку врсту предсказања. Веровао је да се талас неправде мора вратити, али кад и какав ?. .. Ове је ноћи имао страшне снове. Превртао се и викао толико да га жена пробуди. — Мартине! Шта то бунцаш ?. . . Да ниси болестан ? . . . Беме седе у постељи, обливен хладним знојем. — Да ниси са.њао што страшно ? . . . — упита га жена. — Јесам, али се не сећам. .. Јесам ли што говорио ?.. .

Викао си нешто неразговетно: „Талас!... Враћа!... Враћа !•'... — Нека нас Бог заштити! — шану паетор, осећајући у дну срца велики страх. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

Чудни су људи! И суза чиста Сапатње братске сумњу им буди ; Таква им суза ко варак блиста, Чудни су људи ! Мржње се боје страшљивим грудма, Послушни пред њом скрушено стоје ! Нек песма мржње пође по људма, Мржње се боје! Мрзим јер волим, а душа гори ! Пред људе ступам с изразом олим, А срце кипи, љубав га мори, Мрзим јер волим ! Р.

КОСОВСКА ЕПОПЕЈА ГТреглед покушаја за саетав народног епа о боЈу ма Коеову од с. V "1 (СВРШЕТ Ак) .<♦ ар Лазар и Секула (60). Ова песма има 154 11 ' стиха; добивена је из Далмације. Она није ништа друго до лоша и похрваћена варијанта Вукове песме „ ЈуришиК Јанко" (II, 52). Ево њене садржине: „Синуле су до дви магле сиње" : једна пала крај мора, а друга крај Ситнице. То су биле „до дви војске силне" — турска и каурска. Турци пију „леђену водицу" а каури „вино иракију"; а кад им је понестало вина и ракије, и кад цару Л.ази „додија жеђа", он пита дружину („Бре друж^ино, моја браћо драга!..."): је ли кога „породила мама" и сесгрица „на крилу однила ". . . који би га „воде напојио". Сви јунаци „ником поникоше", само не „Секула дијете", и он узимље „двм купе од злата", те оде на Ситницу да „заграби лађене водице". У