Нова искра

86 --

р — Ево ти ово — рече му. —< Кад дођеш у суд, ти пуети и њега и вегова адвоката нока се сити испричају; а ти, кад они све кажу, иружи председнику ово парченце хартије и кажи: мене ово брани! Јеси упамтио? — Јесам. —• Оад иди. И збиља, сељак је добио. Он пружи оно парче хартије председнику који прочита парагра® о застарелости и пресуди у његову корист. Од то доба он је важио много у очима своје околине. Чак из околних села долазили су му за савете и тужбе. Сељаци су видели и знали све његове мане, али су вазда говорили: — Море, мани га! Оно је проучено! У осталом, он их је у тој вери одржавао и зато, што је вечито по неку књигу или новиие вукао по џопу или под пазувом. Ва себе је вазда говорио: — Ја сам љубитељ књижевства! Кад сам ја наместио своју скромну књижницу, он је облетао око ње као дете око играчака. Узимајући књигу по књигу само је узвикивао: — Вар и ово имаш! Баш ми је мило! Ти ћеш ми дати да прочитам, је л? — Хоћу! — То је лепо имати такву књижницу. Ја из куће не бих излазио ! Веруј ми, да си на овај сго сасуо пун ћуп дуката, ја ти не бих толико завидео колико ти завидим на овим књигама! — Шта ми завидиш! Ево па ћемо читати. Књига је зато да се чита. И збиља он је читао. Читао је све што му до руке дође. И све га је заносило. Он је читао у сласт и „Новину" од Тургењева и „Љубомира у Јелисијуму" од Милована Видаковића. Па како је све пажљиво читао ! Оећам се кад содне да ми прича, па стано набрајати оие лопе ситнице којим је Тургењев карактерисао поједине личности, или гарнирао оне лопе сцене своје. Једнога дана дођо ми сав уплакаи од смеја. — Шта је? Он ми пружи књижицу. Беше то „Дневник залишна човока" од Тургењева. — Па шта је ? — унитах ја опет. — Молим те .... само да видиш! И узе књигу, преврну неколико листова и онда стаде мумлати. — Пази! — рече па настави читати: „ Тако сањам, кад се на један мах разносе по вароши радостан глас: окружни „предводитељ" хоће да приреди велику игранку, у почаст високом госту, на свом добру у Горносгајевци, која се зове и Губњакова. Сви чиновници и власници из вароши 0. . .. бише позвани, почињући од градоначеоника на све до лековника — сигурно лекара, рече он — неког Немца, који је мислио да зна чисто руски да говори, због чега је до века употребљавао најпретораније изразе у говору. Приправе за ту свечаност беху страховите. Један само

мирисар продао је шеснаест боца помаде с натписом: а 1а јазтшЂ с деболим јером иа крају". . . . И ту се опет зацени од смеја. И ја се окретох смејати. — Ово ме подсећа на један бал на Убу — рече он. — Ја мислим таквог шаренила у свету није било. Једна је гоепођа дошла у бунди и — шеширу! . . . Било је то истина давно, али ја као да сад гледам. На зиду насликан орао; у крилима има 65 пера и на сваком неру исписана по једна игра — то је био ред игара. Остали смо сутрадан до 10 сахата и програм још није био свршен!... И сад кад сам прочитао ову Француску реч са дебелим јером, мене то подсети на тај бал! . . . Једанпут сам га затокао где у мохани прича сељацима „Љубомира у Јелисијуму" али га је требало чути: како прича! Највише се одушевљавао Бурјамом, па чак је и једног момчину оданде из села, иекога Станоја, назвао тим именом, те му то име и оста иосле. Ето тога сам се човека сетио. Пишем ти о њему што мислим да би грехота било да га не поменем кад већ говорим о селу и људима на селу, и ако је то оређи човек. Сем тога он заслужује још по нечему да га поменем. У оно време кад сам ја иостао учитољ, почео је и овај наш политички живот. И моја маленкост суделовала јо с осталима у томе новоме покрету. Млад, одушевљен; још у школи прочитао неколико чланака Светозара Марковића, нешто социјалистичких књига и часопис „Стражу" — мислио сам да је то доста па да имам и права и моћи да уређујем државу и усрећавам народ. И ја сам ишао храбро и одушевљено у борбу. Давао сам истина мало, али сам давао све и то свесрдно, а то је одушевило и оне око мене, а највише загрејало мога пријатеља ћату Пају. Он је као какав младић јурио од једног до другог, из села у село, тумарао са мном ноћу ио два-три сахата хода те ишао на разне састалке и тамо смо „обавештавали" људе. Свака нова мисао има и своју Голготу, сваки нов покрет има и својих противника. И ми смо их имали, и то још каквих противника. Била је то борба мушка, одважна, гарнирана и нападима личним, физичким (имале су и врљике посла) па чак и подлим. Ту се већ почело дошаптавати, измишљавати разне кривице, лажни сведоци. И све је то ишло заоштреније, бешње. Људи се завађаше између собе, браћа. отац и син — све се то баци у вртлог новог живота, све је долало онако како је осећало или како је упућено. Наравно да смо ја и ћата односили победе. Имали смо већ волико коло људи око себе што беху кадри стићи и утећи. Еј, лепи дани младосги и вере! Штета што вас животна бујица пронесе тако брзо па иам с вама однесе и оио што је најлепше у нама било. Кад би ми се опет вратили, ја бих опет оно исто чинио што и тада чињах! Никоме не дам рећи да је моја младост пуста била. Ја сам њу провео идеалишући и служећи чистим идеалима. И узбуркалц смо „мртво море", растерали жабокречину која