Нова искра

— 87

се нахватала по површини и креиули живот. Пловимо од онда, пловимо и данас; истина још не можемо да нађемо думенџију да циљу потера, јер нам је циљ свима један, али шат се нађе! Међу живим људима све се нађе.. . . И у тој борби, и у највекој занесености и лому, кад човек у противнику гледа крвног душманина, мој се ћатаПаја могао да узнесе над собом и својом околином. Имали смо страшног противника, некога Николу. Газда, бесан, задруга јака и велика, човек кога власти призивају и дозивају као једног од ирвих домаћина. Што Је још горе, није био прљав. Није облетао око капетана ни за какве тапије и облигације, није се улагивао властима ни из каква интереса, него просто зато, како он вели, што не да да којеко вуче- и заводи парод. — У селу има кмет, то је наш први човек. У срезу има капетан и два писара. То је наша власт. Кад ми затреба закон и власг, ја знам куда ћу и коме ћу. Ово што ви хоћете, ја не знам шта је! Ја нисам никад био нити ћу бити једнак с Кокиљачом и Зубером! Зар они да брину о општини и домовима нашим! Ко је луд нека им верује — ја не верујем. Хтедоше га саломити, па не могоше. Употребише подлост да га униште. Оптужише га да је псовао владаоца. Али ту се диже ћата-Паја, и оде Момировића кући, где је та пакост смишљена, и где се већ беху окупили сведоци да приме лекцију како ће сведочити. Ја сам такође био тамо дошао, и не договарајући се с ћатом, да то разбијем. Никад ћату заборавити нећу ни оног његова илеменитог погледа док им је говорио: — Срамота! Зар смо на то спали ? Па шта ће они радити, ако им ми то отмемо ? Ми хоћемо нравду — зар је то правда? Ми хоћемо поштење — зар је то поштење? Ко сме од вас метнути своју децу и данути душом над јеванђељем да је он то говорио? Не сме нико коме деца нису шљунци! Срамота ! Хајдемо, учитељу ! Нама ови људи нису иишта! Нико да би беле; а истрага показа да је достава лажиа и да Никола није ии помињао владаоца ....

Ето њега сам се еетио и одмах сам узео перо да ти нанишем ово писмо. Оно је скромно; можда неће толико ни забавити твоје читаоце, али меии би драго да га у својим успоменама поменем чувајући се нарочито да ништа не гладим и не догоним. Живео је — умро је: ово је само скромни белег да означи да је на свету био. ЗДРАВО СВОМЕ Јанку.

ТУГОВАНКЕ (У епомем -Ј- ево^о^ ееетрици) рачна поноћ земљу грли, и грехове њене скрива; Рака крије грехе божје! Бог милостив њу нам узе, А дарова бол и тугу, те остаде рана жива Да до гроба јадујемо и лијемо горке сузе.

Ја разумем ову тугу што мајчино срце пара. Немам речи да је тешим, и погледам у њу немо. Ал' и мени суза кану, кб да њеној одговара, Кб да, место мене, вели : мајко, ми се разумемо ! 1902. Вел. Ј. РајиЋ

ПОМЕН ГОГОЉУ о педееетогодишљици емрти Извгове,

Поводом педесетогодишњице смрти Гогољеве, којој се нарочити, свечани помен приредио у Русији, у Москви, где је 21. Фебруара. 1852. испустио душу овај велики и, после Пушкина, од највећег утицаја руски писац, — ради смо га и ми овде поменути особито но оном, шта се и како се о њему зна у српској књижевносги. Осим тога, главнога у овом нашем послу, на прво место стављамо наш поглед на значај и утицај Гогољев на српску књижевност, а за тим и осгало, што сматрамо, да Је потребно у нас, овом приликом, поменути о овом великом писцу, ради бољег познанства с њим и његовим књижевним радом. Као што сведочи библиограФСКи преглед превода његових дела, Гогољ је добро познат и српском читалачком свету још од средине прошлога, XIX. века. Али не може се затајити ни Гогољев утицај, који је иреко тих превода, као и познанство са руским оригиналима његових дела, вршеи на српску књижевиост. Тај утицај (ма дошао и по-

; ' Н. В. Гогољ

Сад су празна прса моја. Из њих страшна пустош зија . . . Преплићу се, врзу мисли жегућ' мозак све то јаче. Покрај мене мајка седи. У оку јој суза сија Каткад на ме поглед баци, и потајно, тихо плаче.