Нова искра

ирава, иеке су биле оштампане као брошуре. Олао је дописе и у мађареке новине а и у бечки „ГгетђепШН" обавештавајући туђинску публику о догађајима у Србији. Год. 1885. Јитампала је Матица Српска прву књигу Маћејовскове Историје Словенског Права, коју је пок. Крстић иревео и пропратио многим примедбама које се тичу старог српског права. На расписан конкурс Матице Српске, којим је позвала књижевнике да напигау Историју Срискога Народа, досуђена је награда делу Дра Крстића; оцењивачи били су Др. Јанко Шашарик и Др. Данило Медаковић. Од ове Историје Сриског Варода штампане су само два свеска, други се свезак завршује владавипом Краља Милутина. И за трећи свезак имао је рукопис спремљен за штампу а обухватао је владавину Дечапског, Душана и цара Уроша Из ове историје Крстић је направио извод а под насловом „Историја Орпског Народа". Ова је историја служила више од 20 година као уцбеник у гимназијама. А тако исто и за основне школе удесио је „Историју Сриског Народа" која је такође кроз дуги низ година употребљавана као уцбеник. Такође је написао и Земљопис као уцбеник за гимиазије. У Новом Саду штампани су његови Обрасци из Оиште Историје. Да напоменемо још и ово: у год. 1851. или 52., док је учио у Пешти правне науке, ио поруци „Друштва Српске Словесности" он је пренисао у Францишкаиском манастиру у Будиму Катанчићево дело „Метопа бт§1(1тп" и по том је препису директор гимназије Дука Павловић нревео то дело на српски и ово је штампано у Гласнику Друштва Српске Словесности. Пок. Др. Крстић био је члан „Друштва Орпске Словесности, доцније Српског Ученог Друштва, а тако исто био је и члан Матице Српске. Пок. Др. Крстић уживао је благоволење владалаца, под којима је служио српску државу, и био је одликован свима српским орденима. У нриватном животу био је као човек светла карактера; претерано скроман, савестан, справедљив, до ситница уредан; спрам сиротиње био је милостив. Живећи скромно и пе расипајући, стекао је леп иметак. Он је својим тесгамеитом од 17. јуна 1900. год., поставио за наследника своје имовине Краљ. Срн. Академију Наука а норед тог оставио је легате и многим просветним и добротворним заводима: 1. Карловачкој Гимназији у Срему једну обвезницу Српске Државе од 2500 динара у злату. 2. Новосадској Гимназији у којој је био про®есор 1853. једну обвезницу Српске Државе од 2500 динара у злату. 8. Српској нравославној школи у Сент-Андрији једну обвезницу Српске Државе од 1000 динара у злату. 4. Фонду сиротних великошколаца 1500 динара, 5. Општини Београдској да подели сиротињи 500 дин. 6. Женском Друштву за његове циљеве 500 дин. 7. Женском Друштву за дом сиротних старица 500 дин. 8. Женском Друштву за ђа/чку трпезу 500 д. 9. Друштву Стевана Дечанског 500 д. 10. Дому сиротне и нануштене деце 500 дин. 11. Књижевној Задрузи, под условом да Задруга шаље своја издања бесплатно у Сент-Андрију, 300 дин. 12. Најстаријем Београдском Певачком Друштву 200 дин. 13. Матици Српској у Новом Саду 500 дин. 14. Пољопривредном Друштву у Београду 500 дин.

Пок. Др. Н. Крстић био је жењен, има,о је образовану и одану сунругу. Како је свог века био врло слабог здравља, имао је у својој жени правог анђела чувара. Боловање и смрт његове добре супруге загрчали су му последње дане његова живота. Све време, које проживе после њене смрти (14 месеца), провео је већином сређујући своје приватне и имовне ствари. Умро је у Шапцу 11. јануара 1902. г. где је био отишао, да у кругу омиљених му породица његових пашанаца проведе Божићне нразнике. Тело његово пренето је у Београд и сахрањено 13. јануара ове године. П. Ф.

Петроград, Феб .руара 1902. год. Искра бачена с жртвеника богињина у пенео савремености као да се не гаси, него се још већма развија, а светлуцање као да прелази у јасан и јарки пламен. Први импу .1с који даде Московско Уметничко Позориште не оста без реФлекса. Док се позоришта до душе с тешким трудом ослобођавају од рутине и шаблона и не могу сасвим да се сложе с новим вејањем у области драме, дотле се јављају нови аутори као верни следоваоци Чехова. И публика није према њима равнодушна. Огроман успех драме 0. Најђенова „Деца Вањупшна", даване у позоршпту Ллтерарно Уметничког Друштва, доказује очигледно расположење саме публике, промене у њеним укусима исимпатијама. 0 овој драми, као најинтереснијој новини за последње време, ја ћу говорити и изнети њен сиже. Веома ћете се преварити ако очекујете у њој нешто необично, шаблонске заплете, које искусни драматург вешто развезује, или кад је и он немоћан, онда се јавља у помоћ казуализам, какав с1еиб ех тасћта, или најзад само Провиђење које шаље Судбу да разреши замршена човечја питања. Пред вашим се очима разврће калејдоскоп карактерних слика из живота најобичније иородице, на чијем је челу стари Александар Јегоровић — Вањушин (Михајлов), трговац и члан варошке управе. Како је сваки покрет, свака реч слободна и природна, без театралности, без подигнутих, интонованих резоновања! А то нотреса, изазива сузу, утиче силније, него дрхтави монолог најодличнијег глумца, изговорен по свима правилима уметности. Монолози, дијалози, најзад цео ансамбл тако су прости, њих говоре обични људи, с нама једнаки, -- њих говоримо ми. Прва сцена, кад се подигне завеса, Фрапира вас својом реалношћу. Тек што су пропевали последњи петли и појавио се први зорин зрак, размажено мајчино дете гимназиста Аљоша (Глаголин) враћа се кући с лумповања, и служавка Авдоћа отвора му кришом врата, но отац, коме се баш тога јутра нешто не спавагае, затече у нредсобљу свог красног сина и ту наступа сцена тако природна и јасна, како би урадио сваки отац на место Вањушина. Породица старог Вањушина доста је велика. Осим њега и старице му Арине Ивановне, оличене доброте и нежне материнске љубави, којој су деца дентар свију помисли, свију жеља, ту су и њихова деца: самовољни Еонстантин (Хворостов), помоћник очев у радњи, распуштени гимназист Аљоша (Глаголин), за тим удате кћери Клавдија и Лудмил.а и шипарице Ања и Каћа. Ту је најзад и Јелена, далека рођака Вањушина. Фактички домаћин куће као да није стари Вањушин, чије се вике бар привидно боје, већ напрасити Константин. Инапрви летимнчни поглед изгледа да у тој кући није све као што треба, као да некакав Фатализам уиравља њоме, да је пред нама најзад скуп болесних људи. Ио у самој ствари пије тако. И напраситост и важност Константина и раснуштеност Аљоше, најзад и минорни тон радња у пијеси, све је то нормално и обично. И у самом затвореном и оштром карактеру старог, никад