Нова искра

не насмејаног нн веселог Вањушина, кога дави нека бољка, ја не видим ништа анормално. Ако и има анормалности, она није органска, којој требају медикаменти, већ носледица извесннх домаћих услова. Срде старчево дена се видећи како у кући не иде као што би он желео. Непрестане сплетке и свађе њега још више раздражавају. Несрећа за несрећом руше се на његову с§ду главу и она сдабачка подлеже под тешким ударцима. Први је удар за старца повратак Лудмиле, која утече од свога иијаног мужа Красавина, новереника једне богате трговачке куће. Други удар беше за ручком. Сви су већ били за стодом, само љубимца мајчина, Аљоше, нема; његово је место поред мајке празно; он долази с књигама и пење се по степеницама, но тек што је учинио неколико корака он се зауставља и у очајању узвикује; „Оче, мене су истерали из гимназије". Сцена силна, дирљива. Старца као дајегром поразио; он с ужасом одскочи од свог места и гађа Аљошу кашиком настаје сцена тако проста и појмљива. Озго долећу узвици Аљошини: „Оставите! Ја не допуштам! Ја не допуштам!" Нису се тиме завршиле и све беде за старца. |Као да је судбина хтела да пошље старцу још једно искушење, па да му сломије и последњу наду којомје несрећник живео... Кроз цвеће на прозорима пробијају се топли сунчани зраци. Недеља... Светао, лен дан... Из далека се доносе звуци звона ... Вањушин, приглађен, очешљан и обучен у ново одедо враћа се из цркве. Он се исповсдио и причестио и као да се лакше осећа, као да му се скинуо неки терет с душе — он је добар, нежан. Његовим расположењем користе се и доводе Аљошу да моли оца за опроштај и отац остаје са сином на само. Настаје једна од најлепших, најдубљих и најдирљивијих сцена. Син моли за опроштај, а отац му благо велл да седне, да говори отворено, не као оцу, већ као своме другу, да објасни своје поступке и шта мисли сада да предузме. Аљоша, испочетка бојаагљив и смућен, разврће постепено пред оцем сву своју душу; он у узбуђености говори све што је у њој отворено и искрено: „Сви мс сматрају да сам пропао, да ни за шта нисам. За,р ако су ме истерали из гимназије, нисам ја човек? Нигде не смем да се појавим, сажаљевају, читају лекције, даве, угњетавају, огорчавају дотле, да си готов често пута да учиниш ма нгго дрско, опоро. Ја ћу вас само молити да ми допустите да одем одавде. У Петрограду ћу положити испит зрелости и живећу од кондиција. Дајте ми за прво време новаца, и ја Вас нећу више ничим узнемиравати". Кад га отац пита за што не остане код куће да се спрема, он одговара да је код куће немогуће, да се ту слободно ни дисати не може. И бедни старац дотле долази да од тог распуштеног дерана, како је досада о њему мислио, тражи еавета, да му он својим младим умом објасни откуда све то, сав тај неред, та тешка атмосФера у кући, и шта му остаје даради?... Ту се сцена прекида свађом Константина и Шчоткина, мужа. Константин се буни подлим сплеткама Шчоткина, који је смео да посумња у искрене одношаје Константинове нрема Јелени. Но кад Аљоша добацује Константину грозне речи: „А ако јакажем: ти лажеш! А шта значе њене сузе ? Ја сваке ноћи чујем за дуваром како она плаче, враћајући се горе од тебе у три, четири сата..." — тешко је описати утисак који су те речи произвеле на све присутне. Стари Вањушин спушта се на столицу, дуго ћути не налазећи речи и почиње да јеца као дете. Тиме је

био прекинут и последњи конац који га је везивао с домом. Сви су му били туђи, међу њиме и осталима зијала је пронаст. Он сам осећао се сувишним, ненотребним. Па коме сада да се обрати, ко ће утешити бедног старца, ко ће други него Аљоша! И он прилази оцу и умирује га, говорећи му горку истину, дрешећи Гордијев чвор, излив сву своју душу с детињском искреношћу и одушевљењем. Аљоша: Ви^сте урадили све што је по Вашем уверењу било нама нотребно. Трудили сте се, радили за нас, хранили, одевали, учили ... Ђапушин: Па откуда такви изађосте? A.: Озго! Ето у томе и јесте сва ствар, оче, што смо ми живели горе, а Ви доле. Доле сте Ви радили, трудили се, да бисмо ми горе живели мирно... и ми смо лшвели, живели како је ко хтео. (Вањушин престаје да плаче и пажљиво слуша сина, машући главом). B.: Тако ... Тако ... А.: Ви сте знали да се ми нечему учимо, да нешто читамо, да негде бивамо, но како ми све то примамо, где бивамо, Ви то нисте знали. Још као деца ми смо по крововима јурили и чосто као одрасли то исто чинили. Нас су развраћале дадиље и собарице, ми смо сами себе развраћали, старији млађе. Све се то горе радило и Ви нисте ништа знали. В.: Тако... Тако... А.: Ви сте нас рађали и отправљали горе. Ретко смо се спуштали доле к Вама, ако нам се није јело и пило; а Ви сте се пели к нама само онда, када сте налазили за потребно да нас изгрдите и истучето! И ето, ми смо одрасли, сишли одозго већ читави људи, са својим укусима, жељама и потребама и Ви нас не познајете! Ви питате откуда, смо ми такви? Како Вам је морало бити тешко! (Опире се рукама о наслоњачу на којој седи Вањушин и плаче). (Вањушин га љуби у главу). А.: Ви ме љубите ? А то је први очев пољубац! Оче! (Пада пред њим на колена и љуби руку). Ђ.: Иди ... куда хоћеш, иди, номагаћу (притисне га на груди). Чедо моје! Да су осећаји из камена истесани и он би размекшао, и око би сузу исплакало, гледајући ту бурну сцену, тај ватромет драматске силе. Аљошине речи није изговорила школа ни дресура, већ онај моменат екзалтације и живчаног врела, које се зове одушевљење. Нека је хвала младом и даровитом глумцу Глаголину, што ми изазва искрену сузу. И тако поеледња утеха старчева, Аљоша, оде. Он живи у Петрограду и марљиво иснуњује задану реч. Тек што је и писмо дошло од њега и Вањупшн га даје Ањи да прочита. Аљоша у нисму захваљује родитељима за њихову помоћ, говори о свом учењу и завршује писмо речима: да је задовољан и срећан, како само човек може?дабуде срећан, јер је слобода нрва и најглавнија погодба... Вањушин, који је дотле расејано слушао писмо и био задубљен у своје мисли, као да се пробуди. Он устаје и тражи капу и капут. На питање куда иде, вели да купи медаљон Константиновој невести. Његова узбуђеност буди страх и ништа добро не обећава. И заиста, кад су после кратког времена били сви на окуну и сва породица и генералица Кукарникова са својом кћери и невестом Константиновом Ином, н очекивали само старца, њега уносе на рукама неколико људи. Убио се јадник... Да ли је томе узрок било писмо Аљошино, из кога виде да је он задовољан својим новим