Нова искра

— 68 —

— Страх ме... Грдио се бојим, Исмаид-бег, јер сам... Цура ућута, а Исмакл-бег, смешећи се: — Еажи, ђозум (очо моје)!... Чега се бојиш? Венчаии смо. Овоме се венчању нису обрадовали само моји родитељи и твоји, и моја сестра, но свет, сав Арнаутлук, све Прокуиље. Еоји год ми каже хаирли (срећно), смеје се... познајем да се све живо радује, и да... — Еј, Исмаил-бег!... Адах зна шта нам је писано... Ноћас сам ти, бе,ј'м (мој беже), грдан сан уснила, па... Покри бедим ручицама, меким као паперје, очи: да не гледа саи тај, грдан, што јој се иојави као јава... А он јој гледа ручице, и неколико пута се за њих сегну, а не смеде их додирнути својом препданутом и доста рапавом руком. Не пита је шта је снила, да се она, казујући му сан, још више не уплаши, ио само рече: — Не чудим се теби, назди (мазиа) - Стамболко али се чудим својој неии. Моја нене је Арнаутка. Колико сам пута гледао, кад сам био мали, где, веселећи се с другарицама, пуца из две мале пушке од једном. А један пут је убила из дугачке пушке ледведа, кад је сишао с плаиине, ио грдном снегу, у седо. Није се бојала никога до Алаха и свога господара мула-Халима, а ево два три даиа где се некаквога сна боји! Кад иођем у град, дрхти од страха. Кад се вратим, радује се, радује се... Видео сам где клања кад није време намазу (молитви): моли, ваљада, Алаха да јој „Тоши сан на добро обрне. Кад чу ово, Фати-султан се још више уплаши. Познаде момче, на вели: — Што се бо.јите, ти и моја нене?! Вашто се бојиш, Фати-султан ? Море, девојко! Кад би иешто покушао да ми те отме сам падишах, ја бих, вала, и њега пушком — бесу 1 ) ти дајем!... Разумеш ли шта је то беса? Знаш ли ти да је Арнаутину вигае једна беса, него 'Гурчину, опрости, стотину јемина (заклетава)... Момче говори, а очи му се сијају, лице му се зажарило : бесу да.је својој невести! Мушка је рука његова пала на искићепу јабуку маде пушке. Фати - султаи - хануми се учини, у овом часу, толико леп; воли га; ирегорела би, чини јој се, и спомен на дивни Дер-Се'адет, свој завичај, кад би могла изгдадити из душе онај сан ноћашњи... — Отац ми је био, рече Фати гледајући Исмаилбега сузним оком, први имам Аја-Сооије, и ха®уз је, те ме је учио муса®у (корану): сваку суру знам онако, на памет. И ја знам шта је пебо, и знам шта је земља, и знам шта је џехнет (рај), и знам шта је џехнем (пакао), и знам шта су анђели, и знам шта су ђаволи... .Та, Исмаилбег, знам шта је валлахи, биллахи, таллахи... 2 ) Кад би ме иеко хтео од тебе раставити, ја бих... — Кажи, кажи, вели момче задовољно, а она се застиде. Хтела би рећи да би некога из пушке, а овамо је се и празне боји. Мило јој дође што се не расрди кад је ђувегија назва назли-Стамболком. Поћута, поћута, па узвикну:

1) Часна реч (у Арнаута).

2) Једна велика заклетва мусдоманска.

— Вар нам је овакво нрво еглене (забава)? — Сап!... Не бој се!... Ја се људи не бо.јим, па баш да би нешто пошда чигава стотина на мене једнога. А ако ће ме гатогод енаћи од Алаха, шућур ! — Шућур! рече и Фати-султан, и нодиже очи к небу. Овде су ашиковали. Она му није више о сну говорила, но му исказивала љубав своју, више душом но устима. А он, гледајући њене усне, што личе на зрели род једне вишње у богатој воћем Топлици његовој, сети се једне приче својега вернога друга МиФтара, сети се те њему тако миле приче, нове, и посрну од љубавн, као од поветарца сарош-каранФил, додирну својим чистим уснама њене девојачке усне, као гато сарош-каранФил, посрнув, први до себе цветак додирне... Да га иренеше кридати хати, ветрови, у Арабистан, где, како су му причали, за недељу дана роде и узру лимуни и нортокали, не би у лицу и срцу оволико горео. Да га носдужише шербетом оие девице, којих се нису дотакди ни човек ни ђеније, што иадикују на зумбул и на мерџане, не би му усне осетиле оводике сласти, као кад се дотакоше усана Фати-султан-хануминих. Млад и дуд није веровао, и ако му је верни МиФтар нричао, да може човеку бити и на земљи онако као, како њихне књиге кажу, у џехнету, где је зелених башта, извора, девојака с великим црним очима, у сеницама. А гле сад!... Дође време њихову растанку. Извади момче из недара низ бисера, иа га даде Фати-султан-хануми. Мајка му је овај низ бисера спремила за „виђење", а он га већ три даиа уза се иоси, гледајући да им „ виђење" буде пре свадбе. И, ето, ие сачека свадбу. Н>ему је данас виђење. Овде им је први састаиак, а где ће им бити други, Алах зна... III Исмаил је пошао из града миого доцније но други нут. Пошао је у ноћ, летњу ноћ, лепу, обасјаиу месецем, намирисану мирисом цвећа, освежену росом. На небу је пуно звезда, трепте, и час по, па се по која угаси. Исмаил је нопусгио хату дизгине, пустио га да иде како хоће, тихо, а сам је подигао гдаву, уиро поглед у небо, па тражи но њему, ведром, звезду своје невесте, верујући да јој је звезда иајлепша и најсветлија, кад је она онолико депа, њему онако светла. Шта јс казивање сестре његове према овомо тто је он данас својим очима гледао!... У заносу заборавља хата, заборави где је!... У ђердеку (дожници) је с невестом... Оживеше приче МиФтарове... Умним оком не гледа МиФтара и његову невесту, но себе и Фатисултан-хануму... Љуби јој и очи и лице, и грдо бело... Пољубио би и уста, а још се уздржава, као верни МиФтар... Узе руку, белу, меку као паперје, каква је, по његову мњењу и памети, само у оних кадуиа којима се придаје имену султаи; узе је полако, пажљиво, као што би деитирова крила узео, па је метиу на свој образ. Како би и њу ижљубио, а не може, и ако је оволико воли. То је рука, истина, девојке султан, али и његове кадуне... Он љуби руку само својој нени, својему бабу, својим стари-