Нова искра

— 186 —

— Наредили сте Да се сазову радници, те су зауставили машину и сви чекају у дворишту — одговори Јохан. — Вашто? Због чега? Нека иду па рад! Ја нећу да буде овако тихо. Пустити машину и све разбоје. Нека ткају, нека преду, нек лармају! . . . Ухвати се оберучке за главу. — Мој син . . . Мој син! . . . Син! . . . Одавно су већ послали по пастора, који у тај мах улете плачући у собу. — Готлибе! — завапи — тешко нас уцвели Бог, али се уздајмо у његово милосрђе. Адлер га позадуго гледаше, па рече показујући сина: — Гледај, Мартине, ово сам ја. Ово није н.егов, ово је мој леш. Да не верујем у то, полудео бих!. .. — Гледај, насгављаше, — ово лежи моја Фабрика, моје имање, моја нада. Али он живи! Реци ми то, и ви сви. То ће ме умирити ... 0 срце, срце моје! Ала ме боли! Талас се кривде вратио. Кад су доктор и сведоци отишли, пастор поче наговарати Адлера да изађу. Послуша га те изађоше у башту. Ту стари Фабрикант застаде на једном брежуљчићу, разгледа свуд у наоколо и иоче говорити: — Кад бих могао обухватити . .. Рашири руке. — Када бих могао обухватити све, угушити, бацити на земљу и изгазити, ево овако, ево ! . .. Кад бих могао! Кад бих могао ! . . . Мартине, ти не знаш шта ври у мојој глави и колико ме срце боли! ... Клону на клупу и настави: — Тамо лежи мртав син мој, а ја — ништа му помоћи не могу. И знаш ли шта ћу ти рећи? Чини ми се да ће кроз годину, кроз месец, а можда кроз недељу дана лекари пронаћи пачии буђења и лечења онаких рањеника. Али шта вреди кад мени ништа неће користити, ма да бих за то дао цело своје имање и себе!. . . Продао бих себе као пса, као комад платна. Па ииак — ништа учинити не могу. Пастор га ухвати за руку. — Готлибе, од кад се ниси молио Богу? — Зар ја знам! Можда има тридесет, а можда и четрдесет година. — Знаш ли Оче наш? — Знам ... да сам имао сина. — Твој је син код Бога. Адлер обори главу. — Ала је тај вага Бог грабљив! . . . — Не скврни! Наћи ћеш се с њим. — Када? — Када искуца твој час. Старац се замисли, затим извади џепни будилник, дирну ®едер и послуша куцање, па рече: — Мој је час већ искуцао, а ти се, Мартине врати, кући. Жена те, ћерка и црква чека. Уживај у њима, врши своју службу, пиј рајнско вино, а мене остави . .. Чини

ми се да чекам погреб целога Света и само слушам хоће ли брзо ударити у неко звоно, од кога ће ми глава пући. Пропашће цео свет и ја у њему . . . Врати се кући, Мартине! Мени пријатељ не треба, а још мање пастор. Твоје ми је презенећено лице досадно и дражи ме. У осталом — дадиља ми не треба; сам сам и одгајио свога сина. — Готлибе, умири се, помоли. Адлер скочи с клупе. — Иди до ђавола! — викну. Затим брзо одјури у дно баште, и кроз споредну капију одјури у поље. Па-стор не знаде шта да почне. Врати се пун рђавих предосећања у двор. Хтеде послати кога да припази на Адлера, али су се слуге бојале свога господара. Он позва књиговођа и каза му да је госиодар, не сасвим присебан, отишао у поље. — Ех, није то ништа — одговори књиговођ. Умориће се, на ће доћи мирнији. Тако он увек, кад му се деси каква велика недаћа. Прође неколико, смрче се, али старога ткача нема. Никад се још по радионицама није овако ватрено претресало као сад, од како донеше рањена Фердинанда, и од како он умре. Несрећа Гославскога узбудила је до душе била целу Фабрику, нодсетила људе на учињене им кривде, а суровост господарева раздражила их; али сад је било сасвим друкче. Први осећај гомиле, на глас о наглој смрти Фердинандовој, беше и чуђење и страх. Чинило им се да је из ведра неба ударио гром, да се оабрика заљуљала из темеља, да је сунце пошло натраг. Никоме, почевши од главнога књиговођа па до носледње раднице и ноћнога чувара, није ишло у главу да је Фердинанд мртав. Он, онако млад, онако снажан, весео, богат ! Он који није радио ништа, ни крај једие машине стајао! Он, син моћнога оца, ие живи! Погинуо брже него ли бедни радник Гославски, погинуо као зец, скоро за тренут! Ови људи прости, убоги, зависни, којима је Адлер био грозно божанство, јачи од сваке силе, највећи великаш и најсилнији човек — ови се људи престрашише. У први мах им се учини да је осредњи племић и скромпи поротник Запора, који уби Фердинанда, учинио светотатство. Како је смео пуцати на младога господина пред којим су најодважнији радници обарали очи, најснажнији немоћали? Шта је ово? И десила се чудна ствар. Они исти који су непрестано проклињали Фабриканта и сина му, они исти грђаху његова убицу. Не један плаховитији говораше да онога разбојника треба уиљескати као пса. Али — да се онај разбојник изненада појави међу њима — поутецали би. После прве ватре наста расуђивање. Машинисти и обер-мајстори објасншне им да Запора није пуцао на Фердинанда као ловац на зеца, него је Фердинанд сам хтео да се на њ пуца, и он је нуцао први. Била је дакле борба. Али што се Фердинанд упуштао у борбу, кад