Нова искра

Било нас је тројица; сви смо сс недавно ноанали у Херсону, у крчми на Дњепру. Један од нас био је војник железничког батаљона, затим вајни железнички мајстор на иекој привисланској нрузи, риђ и мускулат човек, хладннх и илавих очију; владао је иемачким језиком и опшириим знањем апсанског живота. Наш брат не воли миого да прича о својој прошлости, имајући увек на то више пли мање основаног разлога, и зато смо сви ми веровали један другом — бар привидно веровали, јер је у души сваки и самом себи мало веровао. Кад је наш други другар, сувоњави човечуљак, танких и увек скептички стиснугих усана, говорио о себи да је студент Московског университета — ја и војник примали смо увек то за истину. У самој ствари нама је било потпуно све једио, да ли је он био некада студент, ухода или лопов, — довољно је што је у моменту нашег познанства био једнак нама — гладовао, уживао особиту пажњу полиције по варошима и сумњиво понашање мужика по селима, мрзео и једне и друге мржњом немоћног, уморног и гладног звера, сањао о општој освети свима и свему, — једном речју: и по своме положају међу царевима природе и живота, и по расположењу, био је тица из нашега јата. Несрећа је најчвршћи цемент за сједињење нрирода, шта више и сасвим неједнаких, и ми смо сви били уверени да не грешимо што сматрамо себе за несрећне. Трећи сам био ја. Из скромности, која ми још од детињства осгаде, ја нећу ништа рећи о својим врлинама, и да вам се не бих показао наиван, проћутаћу своје недостатке. Али, готово као материјал за своју карактеристику, рећи ћу, да сам увек сматрао себе за бољег од других и с успехом тако мислим и данас. Дакле, остависмо Перекоп и пођосмо даље, мислећи тога дана на чобане, од којих се увек може потражити хлеба и који врло ретко одбијају путнике. Ја иђах поред војника, студент" корачаше за иама. Низ плећа му висаше нешто налик иа капут; на оштрој, ћошкастој и глатко ошишаној глави нахерио се остатак шешира с широким ободом; беличасте панталоне, са закрнама разних боја, сгезале су му танке ножице, а за стоиале привезао беше, врвцама исуканим из поставе свога одела, некакве саре од чизама нађене на путу, (ту рукотворину назва сандалијама). Он корачаше ћутећи, подижући за собом грдну прашину и севајући својим зеленкастим, малим очима. На војнику беше кошуља од црвеног ткива, коју је, како вели, „својеручно" набавио у Херсону; нреко кошуље беше топли, памучни прслук; на глави, по војничком правилу „накривити горњи круг на десну обрву", беше набијена војничка капа неодређенс боје; око ногу ландараху широке чумачке*) шалваре. Био је бос. Ја сам такође био бос. И тако смо ишли, а око нас се јуначно ширила бескрајна степа. Покривена плавим запарним сводом ве*) Чумацше шаровари — широке панталоне малоруских кочијаша.

дрог летњег неба, лежала је као огромна црна чинија. Широка лента сивог прашљивог пута пресецала је степу и прљила нам ноге. По гдегде виђаху се чекињаве пруге пожете пшенице, које чудно беху налик на давно необријане образе војничке. Војник иђаше и певаше промуклим басом: „.. .и свлтое воскресеше твое поемт> и хва-алимг!" Служећи у војсци, он је отправљао од нрилике дужност црквењака у батаљонској цркви, и знао је безброј разних тропара, ирмоса и кондака и узек их је употребљавао кад нам разговор није ишао за руком. Пред нама, на хоризонту, помаљаху се Фигуре меких црта и пријатних иијанса од јасно-љубичастог до нежно ружичастог. — Биће да су Еримске горе, — рече „студент" сухим гласом. — Горе? — ускликну војник. — Много си их рано, прикане, спазио. То су облаци .. . просго облаци. Бидиш какви су као кисела каша с млеком ... Ја приметих да би било веома пријатно, кад би облаци у самој сгвари били та каша; то нам још више подбоде глад — бОно место наших дана. - Ах, ђаволе! — опсова војник, пљујући, — да хоћс бар каква жива душа да нам падно шака! Нема никог . . . Остаје нам да као медведи зими сишемо своје шапе . . . — Ја сам говорио да је требало кренути ка насељеним местима, — рече поучно „студент". — Ти си говорио! — плану војник ... Ва то си и научен да говориш. Каква ти ту насељена места? Ђаво ће их знати где су она! „Студент" ућута стегнув усне. Суице залажаше, а облаци на видику нреливаху се у разноврсне, величанствене боје. Мирисаше на земљу и со. У стомаку као да је негато сисало. То је било чудновато и непријатно осећање: изгледаше да сокови из свију мишића лагано некуда истичу, испаравају, те мишићи губе своју живу гипкост. Осећање несносне сухости испуњавало је усга и гушу, у глави се мугило, а пред очима излетале и светлуцале тамне неге. По каткад изгледаху као врући комадићи мсса, као округли хлебови. Сећање је придавало тим „привиђењима прошлости, нривиђењима немилим" њихов прави мирис и тада у стомаку као да се оштар нож окретао. Ми смо ипак ишли даље, бавећи се описивањем својих осећаја и бацајући оштре погледе час на једну час на другу страну — не види ли се гдегод стадо оваца и прислушкујући неће ли се зачути оштро шкрипање арабе татарске, која вози воће на јермонски трг. Али степа бешо пуста и мртва. У очи тога тешког дана ми смо појели 4 Фунте ржаног хлеба и пег лубеница, а прошли око 40 врста расход већи од прихода! — Кад заспасмо на Перекопском тргу, глад нас пробуди.