Нова искра

— 176 —

„Студент" заиста иијо погрешио, кад нам саветоваше да не лежемо, него да се ноћу латимо посла... но у ваљаном другатву није нримљено да се говори гласио о пројектима нарушавања права својине, па ва то и ја ћутим. Ја хоћу да будем само праведан и ие иде ми у рачун да будем иеотесан. Ја знам да људи у наше високо-културно време постају све мекше душе; иа чак и онда кад хватају за гушу свога ближњег с јавном намером да га задаве они се труде да то учине са што већом љубазношћу и исиуњавањем сваке пристојности, умесне у таквом случају. Искусгво моје личне гуше приморава ме да упозорим на тај морални прогрес, и ја с пријатним осећајем уверености нотврђујем да се на овом свету све развија и усавршава. На по се, тај знаменити прогрес јасно се потврђује свакогодишњим умножавањем апсана, механа и блудних домова.. . Дакле, гутајући гладну пљувачку и трудећи се да пријатељским разговором угушимо болове у стомацима, ми смо ишли по пустој и мртвој степи, ишли у црвенкастим зрацима захода пуни тамне наде; пред нама је залазило сунце, спуштајући ее тихо у меке облаке, богато обојене његовим зрацима; а за нама и са стране азурна магла, подижући се од степе к иебу, сужавала је негостопримне видике који нас окружаваху. — Скупљајте, браћо, материјал за ватру, — рече војник подижући с пута иекакву пањину. — Морамо ноћити у степи ... роса. Сваку травчнцу, сваки прутић све купи! Ми се разиђосмо норед пута и почесмо скупљати сув бурјан и све што је могло горети. Сваки пут, кад је се морало сагињати к земљи, по свему телу ницала је страсна жеља пасти на њу, лежати непомичио, јести је, црну и масну, много јести, јести је до умора и за тим заспати макар на свагда заспати, само да се штогод поједе, пожваће и осети како се топла и густа кашица лагано спушта из уста по осушеном једњаку у жедни, згрчени стомак који гори од жеље да у себе штогод усише. — Да је да нађем какво корење. . . уздахну војник. — Има и таквог корења које се једе.. . Али у црној, преораној земљи не беше никаквог корења. Јужна ноћ спушташе се брзо и још се није угасио ни последњи сунчев зрак, а иа |тамно-плавом иебу већ засијаше звезде, и око нас се све гушће сливаху тамне сени, сужавајући бескрајну равнину степе ... — Браћо — полугласио рече „студент", — тамо лево човек лежи ... — Човек? — посумња војник. — А за што ли . лежи ? •—■ Иди и питај. Јамачио код њега има хлеба, кад се тако у степи распиштољио ... — објасни „студент". Војник погледа на ту страну где је лежао човек, одлучно пљуиу и рече: — Хајдемо к њему! Једино зелене и оштре очи „студента" могле су распознати да је тамна гомила, која се подизала на 50

хвати у лево од цута, живи човек. Ми иђасмо к њему, корачајући брзо преко груда земље и осећасмо како иорођена у нама нада на јоло пооштрава болове глади. Бејасмо већ близу — човек се не мицаше. — А можда и није човек — тамно изрази војник нашу општу мисао. Но наша сумња разби се у тај мах, јер се гомила на земљи наједан пут иокрену, порасте и ми спазисмо пред собом правог, живог човека који клечаше на коленима пружајући нам руку. И он нам говораше сухим и дрхтавим гласом: — Не нрилази — убићу! У мутном ваздуху зачу се сухо и кратко одаиињање ороза. Ми стадосмо као на команду и ћутасмо неколико секунада, збуњени таквим иемилим сретањем. — Гле ти лупежа! — промрмља војник. — Гле, Гле! — рече, замишљено „студент". С револвером иде. .. види се жестока тица . .. — Еј! — викну војник решивши се очигледно на какав покушај Човек, не мењајући позу, ћуташе. — Еј, ти! Нећемо те дирати... дај нам само хлеба... Имаш ваљда? Дај, брате, тако ти Бога!... Да си нроклет, анатемо! Последње речи војник изговори себи под нос. Човек ћуташе. — Чујеш ли ? — ироговори војник поново, дршћући од једа и очајања. — Дај нам хлеба. Ми ти нећемо нрилазити . .. Баци нам га . . . — Л.ено... — рече кратко човек. Он нам је могао рећи: „драга браћо мо.ја" и могао је улити у то три хришћанске речи сва најсветија и најчистија осећања, — то нас пе би тако узбудило и толико очовечило као то сухо и кратко: — лепо. — Ти се нас не бој, добри човече, — меко и са слатким осмехом ироговори војник, и ако човек не могаше видети његов осмех, јер је био далеко од нас бар на 20 корака. — Ми смо људи мирни .. . Путујемо из Русије у Кубањ . . . Утуцали новце на путу; све што смо имали на себи — појели смо ... и сад ево већ други дан како ништа не окусисмо .. . — Држи! — рече добри човек, заманув руком у ваздуху. Црн комад промаче у мраку и паде на земљу недалеко од нас. „Студеит" полете за њим. — Држи још! Још! . .. Више нема ... Кад је „студент" сакупио тај оригинални поклон, видело се да имамо око 4 шунте пшеничног тврдог хлеба. Он је био изваљан по земљи и врло тврд. Прво не обрати нашу пажњу, друго нас обрадова. Тврд хлеб пре засити него мек, у њему је мање влаге. — Тако . . . тако . . . тако! — делио је војник комаде. — Стој... Није нодједнако ! Од тебе треба одломити комадић, јер је овом мање ...