Нова искра

— 178 —

— Ко је он? А? — Види ее наш брат Исакије. — Џукела! — реши војник. Ми смо седеди близу један до другог и искоса ногледасмо тамо где је седео наш добротвор с револвером. Отуда се не чу ни звука ни знака о животу. Ноћ је сакуиљала око нас своје тамне силе. Мртвачки тихо беше у степи — ми чујасмо дисање један другог. С времена иа време чуло би се негде меланхолично звиждање пуха . .. Ввезде, живо цвећс небеско, гореле су над нашим главама . . . Нама се јело. 0 хологаћу велим: да те доста необичне ноћи ја ие бејах ни гори ни бољи од својих случајних другова. Ја им предложих да устанемо и пођемо к томе човеку. Не треба га дирати, али ћемо појесги све што код њега нађемо. Пуцаће — иа нека! Од тројице погодиће само једног, ако у опште погоди; на баш ако и погоди, тешко да ће куршум од револвера убити на месго. — Хајдемо! — рече војник скочив иа ноге. „ Суде/нт" се подиже спорије.' И ми нођосмо, готово потрчасмо. „Студент" со држао иза нас. -— Вајни друг! — укореваше га војник. До нас долете глухо мумлање и оштар звук ороза. И ватра сину, захори се нуцањ. — Промашио! — узвикну радосно војник и једним скоком већ беше код човека. — А, ђаволе, ја ћу теби сад показати . . . „Студент" полете к торби. И ђаво се претури на леђа и поче да се гуши . .. — Шта му је врага? — зачуди се војник и већ беше дигао ногу да га удари. — Не може бити да је у себе потегао? Еј ти! Шта ти је? Слушај? Убио си се, шта ли? — И меса и иекаквих погача и хлеба . . . пуно, браћо! — раздаде се весели глас „сгудентов" — Да те ђаво носи, цркавај! . . . Једимо, браћо! викну војник. Ја извукох човеку револвер из руку, он беше већ престао да се гуши и лежаше непомично. У револверу је био још један метак. Ми поново једосмо, ћутећи једосмо. Човек такођс ћуташе и лежаше без иједног иокрета. Ми на њега ие обраћасмо пажње. — Та не може бити, браћо моја рођена, да сте ви то само ради хлеба? — наједа,ред се зачу нромукли и дрхтави глас. Ми уздрхтасмо .. . „Студент" се чак загрцну и прибивши се к земљи поче да кашље. Војник, прожватав залогај, ноче да псује. — Псећа веро, нрснуо као сува цеианица. Ваљда ћемо ти кожу здерати? Шта ће нам? Глуп си ти, гаде! Јес'! — наоружао се тај братац и дај да пуца иа људе! Рђо .. . Он псоваше, али јеђашс тако да му је псовка губила сву важност и силу . . .

— Почекај кад пођемо, ми ћемо се с тоб(^разрачунати, — претијаше „студент". Тада се у тамнини ноћној зачуше лелекања која нас уплашише. — Браћо ... Зар сам ја знао? Пуцао сам . .. јер се бојнм. Идем из новог Атона... у Смоленску губернију... О-ох Воже! Грозница не даде.. . чим зађе сунце — права несрећа! Вбог грознице сам и са Атона отишао ... био сам сголар тамо . . . код куће жена и две девојчице . . . четврта година како их нисам видео .. . браћо, једите све... — Појешћемо, не брини се, — рече „студент". — Боже! да сам ја знао да сге ви мирни, добри људи . . . зар бих ја пуцао ? А видите, браћо, степа, иоћ . . . зар сам ја крин? а? Он је говорио и плакао, т.ј. завијао уздрхталим, плашљивим гласом. — Како слини, а? — рече војник с презрењем. — Он мора да има код себе пара, — рече „студент"... Војник зажмуре, погледа га и осмехну со. — Ти си досетљив . . . Знате шта, дај да наложимо ватру, па да лежемо . . . — А ои! — упита „ студент". — А да га ђаво носи! Да га иочемо вал>да? — Требало би, — климну „студент" својом оштром главом. Ми одосмо да донесемо накупљени материјал који смо побацали кад нас је зауставио столар својим грозним ускликом. Донесосмо га и ускоро смо седели око ватре. Она је нечујно пуцкала у тихој ноћи и осветљавала месташце које смо заузели. Сан нас је хватао, и ако смо могли још једаннут да вечерамо. — Браћо! — позва нас столар. Он је лежао на три корака од нас и ио каткад изглсдашс као да нешто шапуће. — А ? — одазва се војник. — Могу ли и ја код вас. . . поред ватре ? Смрт моја долази . . . Све ми кости ломи . . . Боже! види се иећу ја доћи до куће . . . —■ Пузи амо, — дозва га „сгудент". Столар лагано, као да се боји да не изгуби руку или ногу, примаче се к ватри. То беше високог раста и страшно мршав човск; свеје на њему некако ландарало, а велике, мутне очи изражавале су бол који га мучи. Његово искривљено лице беше коштуњаво и чак при светлости ватре имађаше некакву жуткасто-земљану, мртвачку боју. Он сав дрхташе и изазиваше сажалење с презрењем. Пружајући к ватри своје дуге, суве руке, ои трљаше чворновате нрсте, чији су се зглавци полако и мучно гибали. На крају крајева на њега је било одвратно гледати. — Што си такав, је ли — и пошке идеш ? — Циција, а? — упита мрачно војник. — Посаветоваше ми ... не путуј, вели, водом . .. а иди преко Крима; ваздух, веле... А ја ето не могу да идем... Дошло, браћо, да се умре! Умрећу јадан у степи... тице ће искљувати и познати нико неће . . . Жена . . .