Нова искра

179

кћори чокаћо — писао сам им . . . а моје кости оплакаће стеине кише... 0 Боже, Боже! Он зави жалосно као равенн вук. — 0, ђаволе! — иобесне војник скочив на ноге... За што слиниш ? Ва што не даш људима мира . . . Издишеш ? Па издиши, ал' ћути. .. коме си ти иотребан ? Умукни! — Мазни га по чутури, —предложи „студепт". — Хајде да лежемо —- рекох ја... А ти ако хокш да будош крај ватре, онда немој кукати . . . — Је си ли чуо? — оштро рече војннк. — Сад зиај. Ти мислиш да ћемо те ми жалити и млатити се око тебе за то игго си нам хлеб бацао и куршуме слао ? Гаде један! Други би . . . шуј... Војник ућута и истеже се на земљи. „Студент" већ лежагае. И ја легох. Уплашени столар згучи се у клубе и примакнувши се к ватри, стаде ћутећи да гледа у њу. Ја лежах десно од њога и чујах како му зуби цвокоћу. „Отудент" лежаше с леве стране и изгледаше да је одмах заспао, згрчивши се као јеж. Војник, метнув руке под главу, ложао је полеђушке и гледао у небо. -—- Погледај каква је ноћ, а? Звезда колико . . . топлина . ..Окрете со он к мени после ноког времена. Па нобо какво је — јорган, није иебо. Волим ти ја, пријатељу, овај скитнички живот. Оно, истина, и хладно је и гладно, али и сувише слободно . .. Немам ти ја над собом никог старијег . . Сам си ти себи газда ... ако хоћеш и главу себи одгризи — нико ти речи не може рећи. . . Жестоко! . . . Нагладовао сам се ја ових дана, наједио.. . а са-д ево лежим и гледам у небо . .. Звезде ми намигују као да говоре: не бој се ти ничега! Лакутине, шетај се по земљи и никоме се не подај! ... Да, да . . . И некако топло око срца ... А ти .. . како те зову ? Еј столару ? Ти се на ме не срди и ничега се не бој . .. Што смо ти хлеб појели, то није ништа — ти си га имао, а ми нисмо, и појели смо ти га ... А ти, дивљаче, куршуме шаљеш ... па зар ти не разумеш да се куршумом може зло нанети? Мало ире се на тебе јако расрдих, и да ниси пао, о, брате, за твоју дрскост излемао бих те као Бог што хоће. А што се тиче хлеба — сутра ћеш бити у Перекопу и тамо ћеш купити — ти имаш пара ... ја знам . . . Да ли те је одавно ухватила грозница?

Манастир Љубостиња (по фотогр. Геогр. Злвода В. Школе)

Дуго је још у мојим ушима брујао бас војников и дрхтави глас болесног столара. Ноћ — тамна, готово црна спушташе се све ниже на земљу, и у груди струјаше свежи сочни ваздух. Ватра бацаше у.једначену светлост и животворну топлину . . . Очи заслепљиваху и нред њима, кроз дремеж, нролетало је ношто што умиру.је и очишћује. — Устај! Брзо ! Хајдмо ! Ја уплагаен отворих очи и брзо скочих иа ноге, чому номоже војник, јер ме сшшо повуче за руку. — Та брзо! Полази! Лице му беше сурово и узнемирено. Ја се обазрех у наоколо. Сунце се рађало, и његов ружичасти зрак већ је лежао на непомичном и модром лицу столареву. Уста му беху отворена; очи избечеие гледаху стакленим погледом који је изражавао ужас. Одећа му на грудима беше сва исцепана, и он је лежао у неириродно искривљсној нози. Од „студеита" не беше ни трага. — Ну, шта си се загледао ! Хајде велим ! — рече војник вукући ме за руку. — УмјЗо ? — упитах дршћући од јутарње свежине. — Газуме се. И тебе да задаве, и ти би умро, — објасни војник. — Њега... „ студент?" узвикнух ја. — Па, ко ће други ? Ваљда еи ти или ја? Ето ти научењака... Вешто га смлави ... и својим друговима подвали... Да сам ја то знао, убио бих ја јога јуче тога „студента", убио бих га једним ударом — пљус песницом међу слепе очи... и на свету један лупеж мање! Газумега ли ти гата је оп урадио? Сад морамо ићи да нас ниједио човечје око не спази у сгени. Јеси ли разумео? Јер — столара ће данас наћи и видеће — задављен и поаран! Почеће трагати за нагаим братом... Одакле идеш, гдо си преноћио ? Па ће нас укебати.. . Оио истина- и ако немамо ничег при себи.. . али је његов револвер код мене под мигаком ! Видиш! — Баци га! ■— посаветовах војнику. — Да га бацим? — рече он замигаљено ... — Ствар је од вредности.. . А може бити иеће нас ни ухватити... Јок, нећу да бацим . . . ко зна да је столар имао оружје? Нећу да бацим... Еогата бар три рубље. Кургаум је у њему !.. Ех, како бих ја овај кургаум прозврјао кроз