Нова искра

— 180 —

чутуру нашем милом другару! Колико ли је он нсето еамо новаца дигао, а ? Анатемњак! — Ето ти и кћори етолареве. . . рекох ја. -— Кћери ? Какве ? А, његове .. . па порашће, за нас вала иеће поћи; о њима не треба ни говорити . . . Хајдемо, буразеру, брже.. . А куда ћемо ? — Ја не знам ... све једно! — И ја ие знам и знам да је све једно. Хајдемо на оиу страну — тамо ваља да је море. Пођосмо десно. Ја се окретох натраг. Далеко од нас у степи нодигао се тамни брежуљак, а над њим сијаше сунце. — Гледаш да није васкрсао ? Не бој се, неће устати да нас јури . . . Научењак је, види се, промућурна глава, тако га је склептао .. . И то ми је другар ! Добро нам је подвалио! Ех, брате, кваре се људи, из године у годину све се више кваре! — рече жалосно војник. Степа, пуста и мртва, сва заливена јарким јутарњим сунцем, ширила се око нас, сливајући се на хоризонту с небом тако јасном, тако ласкавом и дарежљивом светлошћу, да свако црно и неправедно дело изгледаше немогућност иа великом простору те слободне равнине, покривене азурним небесним сводом. — А ја бих ждрао, буразеру! — рече мој другар, савијајући цигару из махорке 1 ). — Па шта ћемо данас јести, где и како ? Вагонетка! Тиме ириповедач — мој сусед у болници чија је ностеља била поред моје — заврши своју причу, рекавши ми: — То вам је све. Ја сам се био здружио с тим војником и заједно с њиме дошао до Карске области. То беше добра и врло искрена душа, типична скитница босјак. Ја сам га поштовао. До саме Мале Азије ишли смо заједно и тамо изгубисмо један другог . . . — Ви се сећате по каткад столара? — упитах ја. — Као што видите — или као што сте чули ... — И Вама није ништа? Он се засмеја. — А шта бих као требало да осећам? Нисам ја крив што со с њиме тако догодило, као што ни ви нисте криви што се са мном десило . . . и нико није ничему крив, јер смо сви ми подједнако — животиње. Петроград Вој. Ст. ПОПОВИ^

•) Последња врста дувана.

Диетићи (ПЕСМЕ У ПРОЗИ, ПРИЧИЦЕ, ИМИРЕСИЈЕЈ

Захвалност — Ј\Лери^а КоморНзИЦКа 0 Господе, Господе, Господе! Ево на предосвитној, топлој, гихој киши стојим пред Тобом на земљи застртој цвећем, на земљи из које се дими најдивнији мирис, на кадионици твојој која је обешена о небо, о зраке зорине. О, како сам срећна, Господе мој ! О, како безгранично опијена срећом! Дао си ми дивну душу и дивно тело, да бих се радовала тајанственој срећи. Ти једини знаш моју тајну срећу, Ти који си пребројио моје јаде и моју беду, који си пловио нада мном у виду облака, када сам јурила по трњу, блатиштима и беспућу. Ти једино знаш непојмљиво пријатно дрхтање с којим пролази кроза ме тајанствена чар. Душа је моја невинашце на материнским рукама анђела, који је носе; Невинашце које разрадованим очима поздравља свет незнани и тајанствени, од како си испред њега склонио завесу чуда и показао му лице Своје у магли јутарњој. О, Господе, Господе, милујеш ме, милујеш прах свој и цвет свој. Отклонио си буру од мога дома и ниси дао чудовиштима да испузе из пећина подземних, да бих се радовала срећи. Ево ме пред Тобом, праве и високе до неба, ево ме пред Тобом, трске крај бескрајних вода. Ево ме пред тобом, цвета у тамној ноћи процвалога, гусала захвалности које јече у јутарњем зраку. Узми ме у руку, цвет свој, гусле своје и звоно своје. Нека се пољем ори глас звона, нека по језерима и шумама јечи песма његова срца. Дигни у небеса дим свој, облак и птицу своју, нека каже звездама да је ниси напустио, Да си ме замиловао ма да сам бедна и сићушна и цветам невидљивим цветом, Да неће престати срећа моја, срећа завидна, срећа тајанствена У летње ноћи, када у ваздуху круже јата свигаца над дрвећем, У летње ноћи, кад месец сребри воду и беле утвари иду по мочарима У летње ноћи, када ситна, топла киша удара о лишће које звони, када трска шушти поред бескрајних вода и из земље се дими мирис тајанствени. С иољског Л. Р. Кнежевић

Прошлост У грудима је осећао необичан бол, а очи му се непрекидно наводњаваху, ма да никако није знао себи да објасни , огкуд он овде крај те дивне али непознате покојнице.