Нова искра

164 —

— Лудаче један! — рекох му. — Што сам лудак ? —■- Симо! рече он брату Опасојеву. — Имаш ти братпна и дрва? Требао си збавити; знаш да нико зајма не да кући у којој је мртвац. То направи читаву узбуну. Муке сам имао док сам стишао народ у кући; само Степану ништа не могох до ли што га истерах у кућу. Оп окупио једно те једно: — Могао је он прочитати и оне велике антикуле" у цркви па опет не зна он боље од мене. Видим ја како су само модри нокти у Опасоја, па како не гледа никоме у очи, па ево деца веле: неће мачка њему него бежи из собе! . . . То је готово! То мирише на погачу и кољиво. Међутим болеснику позли сасвим. Он више не имаде мирна станка. Стаде се премештати с једнога краја постеље на други, онда је тражио да му се простре на земљи; онда је желео да га изведу у кућу. И то све тражио је тако очајно, да се из свега видело да су му то последње жеље. А све то давало је Стеиану право да ми добаци: — Ето, мења место. Могу твоје књиге писати шта хоће, али њему нема живота; он неће из ноћи изићи. Болесник се сасвим изменио. Лице му добило некакву земљану боју ; очи су гореле ужасном ватром; руке и ноге беху хладне а тело вруће; из запечених усана био је врео дах, испрекидан неком шкрином која је долазила из груди. У један мах се нримири и тај мир трајаше од поноћи до пред зору. Онда се узмучи. Оазва нас око себе па се шапатом прашташе са свима. Брату Оими препоручиваше кућу и децу, нама суседима препоручиваше да се иазимо с његовим укућанима. Све оплака сем Степана који га увераваше да ће водити бригу о његовој као и о својој кући. — Спустите ме на земљу, — рече болесник. Онустише га. Сад наста борба с болешћу. Он се пропињао, опирао о руке и ноге, подизао се и иадао; најзад изгуби свест, нена му удари на уста. Ја скочих, отворих ирозор и чим га занану свеж ваздух он се примири; сво рођи и ређи уздах отимаше му се из груди. Додадоше ми свећу; ја је запалих и тутнух у његовс скоро хладне руке; поглед му се поче као кружити; нека опница навуче се на беону и дужицу и чисто се иснупчи онде где је зеница на се устаклајиса.... Јаук се разлеже .... Таман се делио дан од иоћи. А даи свиташе мутан, суморан, по нека кап прокапљиваше. Ја оставих оиу двојицу да самртника окупају, а ја се дигох кући. Још чујем запевку .... Их, баш и тај живот! Паде ми на ум да сам негде прочитао неку шалу у којој се пита : који је човек

најсрећнији? — Онај — вели се тамо — који се мртав родио. У овакии ириликама дође човеку да у то поверује. До виђења! Гледаћу да у другом нисму будем веселији. ТВОЈ Јанко.

Разорени градић ихо се спушта вече, па мраком застире свет, а сунце лагано пада за даљне планине оне, ЈБубећ руине древне и бујних вињага сплет. С црквице сеоске мале, чуј, звона вечерња звоне, и звуци њихови сетно кроз цветни трепере дол, Кб чежњу собом да носе, ^л' тугу и тихи бол . . . Столећа минуше многа од како разорен стоји на врху стрмога брега тај спомен прошлости давне кб авет исконских дана ил' костур наказе какве! И како суморно гледа где сваког пролећа раног, а после пустоши зимске, долином, лугом и гором све опет живети почне у новој младости својој... И он се прошлости сећа и своју младост снива, и гледа погружен тако, и увек мрачнији бива. Времена прођоше она кад бојни узвици громки јечаху около њега, и рози трештаху свуда, а крв се потоком лила, кропећи зидине тврде; пехари када су златни у сјају блистали своме, и звон се мачева чуо, и песме ориле широм, и жарке буктеле страсги међ овим стенама хладним... Где градић бејаше горди — руине стоје сада, а место живота бучног сад пустош овуда влада. Тек поноћ када се спусти, а месец облаци скрију, кад глуха завлада тама и дуси земљом се крену, одозго с високе куле женски се разлегне врисак, и смех се демонски чује кб одјек самога пакла. А у дну руина мрачних, где негда тамница беше, потмуло окови јекну и страшна, очајна клетва ... И градић, кб грешник тешки који се злочинства сећа, силно се затресе тада, у страшном поноћном часу. И месец засија бледи, а ови зидови мрачни огромне бацају сенке, кб да би сакрити хтели безбројна недела своја из давних, протеклих, дана...