Нова искра

- 168 —

Крањци, али нису Оловенци, него немачки насељеници). — У трећем деду првог свеска расправља још о Илирима које дели на Ллбурнце, Морлаке, Хрвате. У четвртом делу говори о Ускоцима или Србима, о Личанима, Далматинцима, Олавонцима, Кљементима и Рашанима (Србљима). (НАСТАВИЋЕ СЕ)

о цео живот људски и ти, фикцијо сјајна, 1г Магластим велом плавим застиреш лице своје, И залуд људи траже да твоје лице виде Дижући с тебе вео, узалуд дане броје. оУзд Па већ сам и ја суст'о и као пусту жељу «Р1|1 Напуштам жељу своју да с тебе скидам вео. Фикцијо чежња мојих и оних снова многих ^ Што лепи ево стално живот ми прате цео. Остани само таква, још јаче завиј лице И нека светлост твоја још се слабијом створи ; Она ће ипак зато, као и досад што је, Само утешне речи да срцу моме збори. Борски

Јптит тоБИе

1. есен јо повна. Вијући се, лако шушти, трепти, дрхће и пада лишће у стрњику. Ниске остатке кукурузних стабљика опрљио мраз и следио у њима и оно мало заосгалог живота; осушене сада наличе иа упрљане кости иструнулих животиња које је неко забо у напуштену орницу. Између њих замрзла угрудана земља, више њих оштар ваздух и хладно пебо, а свуда чама и клонулост. Опустила околица. Равница је, па се иустош на њој јако истиче. Земља као да је норасла у ширину и продужила се, а с ње све побјегло и сакрило се, пгго се испред зиме могло заклонити. Нема скоро ни дрвећа; тек далеко, далеко тамо гдје се додирују небо и земља, црне се шуме.

Удаљене еу као да их је вјетар одувао што је даље могао, све до саме ивице суморног хоризоита. Иза њих и из њих се дижу облаци, расту и сустижу се, а жути као лишће пгго пада и ситни. Пођу и зауставе се, стоје као да неко пламено око с неба мотри земљу, па онда, кад су дознали и видјели што су хтјели, посиве и уздижу се, вољно и достојанствено заплове свом непознатом циљу и игачезавају, а на души остаје неки притисак сладак и лак, као умориом помисао на сан. А у средини пусте равнице шћућуриле се двије кућице. Из даљине се оне и не виде; заклонили их џбунови око њих. Сасма су их сакрили од погледа људског. Тек кад се дође ближе, провире најприје из гола грања два узана крова, црна и висока као каква нирамида. Изгледа да се кућице некамо другамо упутиле, изгубиле пут у оном шипражју, па се сада, остављене саме себи у крају непознату, нриљубиле једна уз другу и накосгријешпле од љутости, за то им се онако кровови уздигли. Тек се из близа види да између кућица кривуда поток. То су око њега израсли они џбунови пгго заклањају читав заселак. Дно му је пуно лигаћа гато је попадало и почело већ трунути; између њега, при крају, избија црвеикасто-зелена трава. Поток је бистар и хладан, а премостили га дебелом даском. Вече је и зрак отоплио као да ће на кигау, а преко потока прелази средовјечна Босанка. Даска је узана, и за то она одржава равнотежу помажући се махањем лијеве руке и пресавијањем тијела у струку. При том се јако нигае крај њене бијеле нече с гаироким црвеним окрајком о који је објесила пробушен сребрен новац. То је Јела Мишљеновића. Она иде да опет обиђе своју болесну сусјеткињу Мару, коју иначе зову и Зеља. Носи подгријана насуља, и за то држи сакривену десну руку под прегачом. 2. Кад Јела уљезе у собу, лезкала је Мара у средини избе на нарамку покривене отаве. Згрчила се и од болести тако ослабила, да изгледа као мршава дјевојчица; косу има витку и малену, није се дуго чешљала ни машћу намазала, па јој је окорила и мјестимице поцрвенила. Око јој утонуло, около њега потавнила кожа у великом округу, па се чини да је и оно понарасло, раширило се. С времена на вријеме затиња у њему ватра, и тај повремени блијесак јако одудара од сувих образа. Собња су врата била полуотворена и кроз њих је улазио дим с банка са нешто топлине, јер у соби није било пећи. Јела је обратила своју пажњу на Мару и за то их притвори кад уђе и ако је било доста хладно, а болесница покрита само танким покривачем као да је љето. Имала је она још и вунен губер, али њим је загрнула дијете што сједи ниже њених ногу на земљаиом поду. Танке ручице с одебљим зглавцима је спустило у крило, па се забавља што гледа у ножни палац којим споро миче. При том закреће уснама и тегако дигае. Глава му је велика, а на лицу израз као у одраслог човјека, кад је озбиљно