Нова искра

- 109

замшљен. Веленкасту боју коже на дјетињем лицу јако нојачава евнјетлост што на њег нада одбнвши се од земљаних дуварова. И они су голи, тек у бунаку, на дрвеној полици, бијеле се два Филџана са зеленим шарама и крај њих неколико замотуљака. И под, и дувар и папир тих замотуљака су исте земљано-жуте боје; у њу се претапају, у полутами, и мршава лица живих створова и ирљаве хаљине на њима, те цијела соба наличи иа скоро ископану рупу у влажној и хладној земљи. Јела часком ослухну не би ли чула пгго од болеснице и скуни очи да их заштити од дима. Одмах просуди да Мари није ништа боље од јуче — сазнала је то чим је ушла, а Зеља се није ни номакла, сад се само о том увјерила — и да јој мора казати нека још покуша

имао никакове заједнице са животом око ње. Јела нримјети да је Зеља данас још вигае удаљена од ње но до сада и да су јој очи јаче подадуле, опази и да јој по лицу, крај усана, затрепће нешто брзо и часовито, али јопт више осјети у себи да је Мари врло рђаво. И пред тим открићем тавнила јој је из памети њена намјера, па да угуши страх, који је подузимао, јаче навали на болесницу да узме пасуља, и ако је знала да троши ријечи узалуд: — Узми! Како ћеш оздравити, сесгро, ако не једеш... мораш узети бар на силу. . . што ће дијете ?. . . говорила је Јела увјеравајући тим више себе него болесницу о опасноети. Мара је мирно лежала док Јела но спомену дијете. Тад подиже руку и почегаа се по коси (морала се чегаати

Манастир Каленић (по фотографији г. Луке Грбића)

да зовне и свегатеника. И Јелин је човјек за то, њих се двоје преговарало о том читав дан и како су употријебили без успјеха све лијекове, за које су чули и знали, није нигата друго ни преосгало. И тако Јела чучну да буде Мари ближе главе, навуче кратки покривач болесници преко рамена — опорила се закрпа па когауљи па кроз њу вирила гола кожа — па јој понуди пасуља, да, отпочне говор. Мара отвори око и погледа на лончић испред себе. Јело јој се није рачило и за то затвори одмах око друго јој се није ни видјело, јер је иа страни лежала па утону у нијеми, заеебни свијет својих мисли, који није

•^Г |В11 увијек на том мјесту вигае пута, јер се већ коса раздијелила на њему). Руком је тегако кретала. Месо на мигаици увело, виси као да хоће да спадне, али прсти се јаче згрчили иего редовито и зглавци на њима искакали као да је цијела снага из руке похрлила у њих. Кад Јела виђе то немоћно напрезање, осјети да не би никад могла казати Мари за свегатеника, јер је она преслаба за то, па би се могла уплагаити, и било би јој јога горе. Да Веља није нри свијести, то би јога и игало некако, али она зна све. Зна да се свегатеник зове кад већ човјек заступи на смрт, а зна и за своје дијете и да би оно остало сироче иза ње. Јела није на то ни помигаљала док је била