Нова искра

216

Силви|а Немој те ее клети! Папа је далеко. А да л' ће помоћи, тешко баш да знамо, Јер ми сад, па срећу, две папе имамо! Галеото (веома узбуђен) 0, Силвија, доста! Кад већ треба рећи, Нека и ви знате: морадох утеКи! Опрости ми, Боже, ал' ја писам хтео, Што са туђе тајне морам свући вео. Пет година пунпх ја сам тајну крио ! Ни мој Љнчелото, друг ми драг и мио, Не зна о њој иишта. А сад, може бити, Погрепшћу много, али — не ћу крити. ... Имали сте сестру .. . Силвија Ах, Асунто мила! Галеото Еад вам је у срцу мржња гнездо свила, Те одбисте руку коју пружих тада, У замак отидох и од тегаког јада Ја се с&м, одбачен, затворих у њему И у пићу тражих заборава свему. Ал' једнога дана (камо да ме прође!) Од вагае Асунте мени писмо дође. За садржај његов вага опрогатај молим. У њему прочитах: „Гроше, ја вас волим!" Силвија (за себеЈ Једва уздржавам гпев и мржњу своју! Галеото „Ви волите силно, ја знам, ссстру моју. „На бедну Асуиту и на муке њене „Вага се иоглед само равнодугано скрепе. „Ал' и то је, знајте, доста срцу моме „Да захвално буде господару своме ! „Оилвија вас одби — најбољег међ људма, „Јер је месго срца њој камен у грудма? „Да мене ко пита: гата желим за себе, „Да л' пакао с тобом или рај без тебе? „Ја не бих у сумњу ни за часак дошла: „У пакао вечни с осмехом бих пошла! „Узми ме за жену ил' за бедиог роба „Мени је све једно! Твоја сам до гроба!" (Ћутање) Силвија Ваш... одговор . . . на то ? Галеото Под презрењем клотим Испрва сам хтео да вам се осветим! Јер скромној Асунти хтедох руку дати. Ал' помислих тада: што да са миом пати ? Зар да целог века само муке знамо? Па се брзо регаих. Одговорих само:

„На плавоме небу једно сунце зрачи „А с њим се на земљи Силвија једначи!" Силвија (јетна и зла) Слугаам . .. Наставите! ... Прича врло лепа . . Галеото Нисам крив, мадоно! — Њена љубав слепа Наивна, детињска настави се даље, Јер ми поче писма све чешће да шаље. Љутих се на пажа и грдих га много Што јој писма прима. Али шта сам мог'о ? И тад се побојах од јога горих јада, Да ми како ђаво душу не савлада! Да јој без љубави, без срца у грудма Будем муж ил' . . . можда. . . најгори међ људма Силвија (скочи) Зар смете. .. ? Галеото Мадоно, још мало стрпљења! Ја знам као витез дужности погатења. Сам је император у знак пажње своје Дотакпуо мачем ово плеће моје. Нечистог сам духа победити зиао: Погодноме ветру галију сам дао, Па без освртања, са раном у грудма, Ја сам побегао — светао међ људма. То је све, мадоно, гато вам могу рећи, Загато сам одавде морао утећи! (дуго Иутање) Силвија По одласку своме чусте л' икад игата 0 јадној Асунти? Галеото Не чух никад пигата! Засићен бојигатем у завичај пођох И пре два месеца у Таренат дођох. Ту ми херцег рече (ја се нисам иад'о) Да је дом вам славии немило пострад'о. И тада учиних гато иајбоље знадох: С галијом се својом опет мору дадох. И ево ме сада у последњем боју; Он ће ми доиети: смрт ил' срећу моју! Силвија Да л', витеже, зиате: каква бољка бегае Од које Асуиту у гробље однегао? Галеото Ах, чуо сам: куга! Силвија Лаж се у том скрПва! Та се куга у нас љубављу назива;