Нова искра

215

Слушај како звекће, гледај како сија И оку и уху годи ми и прија. Пипам га и гледам ову дивну боју .. .. А да л' могу Савест оиииати своју ? Зна л' се њена боја, да ли је ко глбда? Савест је без боје, опипат' се не да, Па нема ни звука да ти жудњу креће: / Зеленаш је, боме, у залогу неће. А мој крчмар не би за ту Савест дао Ни прокислог вина, — било би му жао! — „Урсула, пољуби образе му старе!" ,,„Ах, пијани хуљо, а где су ти паре?"" — „Он новаца нема, ал' га Савест краси!" ,,„Па нек њојзи иде да жеђ своју гаси, „„Нек се с њоме љуби и нека је лаже! Не, не, од Савести злато ми је драже: Оно је за сваког; опо бедног снажи; Оно је талисман који сваки тразш; Њима богаташи сиротима плате Да им бедни живот насилно не скрате. Бауцима плаше ситну децу само, И Савест је баук — ми то добро зиамо. За то је војнику оружје и дато, Да има и вино и љубав и злато! (оде у Силвијину собуЈ ПОЈАВА VI. Силвија и Галеото силазе са терасе Галеото 0 Силвија! — Дакле ?.. . Смем ли да се надам, Или још да трпим, да патим и страдам? Одлучите једном . .. Та чекам већ давно. Рекнете ли „хоћу" — оружје ми славно Попануће рђа и заборав трајни. Грб нам заједнички, као символ сјајии Жељенога мира и живота новог Заблистаће часно више замка овог: Рекнете ли „нећу" — галија ме чека, Море, чбжња, сузе и земља далека. Ео преступник чекам осуђење своје. Ако будем кажњен — ево главе моје. Дочекам ли милост — ја ћу главу дићи И с поносом царским иред олтар ћу стићи. Силвија А како би било кад би нешто сада Ви Силвија бнли пуни мога јада, А ја Галеото? Галеото Са поносом холиж, Питао бих себе: да л' ја гроша волим? Силвија Не буде ли „волим". . . Што бледите тако? То је само пример . . . Галеото Ја бих тад овако: „Не волим га? — Добро! Ал' ми није мрзак, „И ако се прича да јо суров, дрзак!

„Ја га суровога не познадох јоште; „Преда миом је увек пун слатке милоште. „Он ме воли, воли . . . како иико није; „Поштено му срце само за ме бије! „Ког другог да чекам? Ваљда принца каквог! ?" Силвија А кад би, витеже, било баш и таквог? Галеото Љегово бих име од вас чути хтео ... Та убићу сваког ко би само смео Међу нама стати! Силвија (смеје сеЈ Што сте гневни тако ? Ја слободу имам — бират' ми је лако. Галеото Силвија, да л' срца имате у грудма? Вама је до шале и с несрећним људма! По тигровим леђма, и дрски и смели, Ви би са нрезрењем поиграти хтели. Па добро — нек буде! Гази, мучи, куди, Не воли ме никад; ал' ми жена буди! Силвија Ха, ха, ха, ха, гро®е! Скријте гнев, па тише Говоримо о том. — Млада иисам више: Већ је пет годииа, ви то добро знате, Од када сте хтели да ми срце дате. Галеото Ал' тада одбијеп, шта, сам знао друго: Већ осудих себе на изгнанство дуго. Силвија А за што сте тако урадили тада? Галеото Јер сам . .. Силвцја То вам није јасно још ни сада! Требало је онда причекати мало. Све би добро било и све би се знало. Јер сам хтела само да вас познам боље, Да окушам сталиост тадашње вам воље, И да дознам тако, а то нијо лако, Еакав сте ко човек. — Док мишљах овако, Ви сурови, љути, увређени трајно, Пут источних страна отиловисге тајно. И већ иет годииа од тог доба нрође, А ни глас ни писмо од вас ми не дође. Те мишљах о свему: да је само шала И ако вам за то нисам узрок дала. . . Галеото Светога ми иапе! Све што сам вам рек'о .. .