Нова искра

— 218

Еад султанске чете међу нас продреше; Кад се сваки од нас с петорицом био, Кад већ и ја клонух .... он се није крио ! У гужву која ме сколи са свих страна Кроз копља и Фијук оштрих јатагана Удете са коњем и преда ме стаде! Један од душмана ударац му даде Одређеа за мене. Ланчелото паде! . . . Али Вог хришћански спасење нам даде: Краљ Ричард енглески своје људе диже И кроз рбј душмански у помоћ нам стиже! Отад Ланчелота, због досмртног дуга, Отпустих ко слугу а узех за друга. И за дивно чудо, ја не знам због чега, Верујем да више пе могу без њега. Ма да су му црие и очи и власи, Макар да му р|меи образе не краси Ја налазим, инак, у лицу, у свему Да сте, ви мадоно, врло слични њему. За то Ланчелота никад ником не дам: Јер Силвнју дивиу и у њему гледам! Силвија (смеје се) 0 хвала вам, гро®е! Ласкања је доста. Чак ваш Ланчелото — огледало поста. А да л', збиља, гро®е, и он знаде о том? Да л' је љубоморан? Да л' се с Галеотом Не свађа због тога ?.. . Галеото Та и оп вас воли, И увек се са мном за вас Богу моли! Он вама у славу и канцоне вије; А молитву никад завршио није Вез овог свршетка: „Милосгиви Боже, Сваки јад и туга крхати ме може, Само дај да видим, патник ти се моли, Да Силвија дивна Галеота воли!" Силвија 0, како сте срећни. Сви вас воле! Ва што? Умири се срце немирно и ташто .... (Стоји, руком наслоњена на столицу; лице је окренула од Галеота... Нема сцена... На небу је веК вечерња румен која иродире у двориште) Молитва је она већ давно и моја. Сад је услишана. Ево, ја сам — твоја! Галеото (Полети к њој) Силвија, ти — моја! ? Силвија Не зиам ништа друго Ван љубави своје. —• Где си тако дуго? (Падне му узагрљајЈ Ах! Ах! Галеото Шта је?

Силвија Твој мач! Ударих о њега. Галеото (скине мач и баци га на иод) До ђавола с мачем! ... 0, тако ми свега, Овај свети тренут утеху ми даде За сва досадашња лутања и јаде, Ва сва очајања због хладноће твоје, За све црне мисли и све сумње моје! (Падне иред њезине ноге и сиусти главу у њезино крилоЈ Силвија, о мила! Знај: од моје среће Нити има боље нити има веће! (Уго се иојављује кроз врата и иокретом главе као да иита: је ли веп време? Оиет се иовуче) Силвија (Милује Галеотове власи) Зар још не осети, зар је теби тајна: Да је људска срећа увек малотрајна? Да њезина звезда — права звезда није, Јер за тренут блесне на је тама скрије. Галеото Значи да је има, јер нокаже ј&ва! А тренут је среће што и вечност нрава. Јер гле ево срећан нод осмехом твојим Ја уживам вечност и векове бројим. Силвија А да ли си икад помишљао само Да на срећу треба права да имамо. И да Бог за право, што би нам га дао, Мирну савест тражи. ^алеото То сам добро знао. Савест ми је мириа, на души ми лако. Силвија Нека је и тако! Ал' зар никад ниси помишљ'о у себи 0 јадној Асунти? Галеото Не, само о теби! Силвија А ако би можда усред среће твоје, Када си већ наш'о цвет љубавн своје, Када ти је рука на узбрање пошла Покојна Асунта из свог гроба дошла?! Па грмнула громко: „ Неверниче клети, Сад је дошло време да ти се освети!" Галеото Покојници труну у ракама својим! А и кад би дошла: за што да се бојим? Од јадне Асунте ја се не бих крио Јер сам пред њом увек поштен витез био.