Нова искра

— 287 —

О како ми дркће срце тужно Што се морам с тобом да раставим ! Како ми је у грудима стужно, Што те, мајко, морам да осгавим! Загрли ме на нежне ти груди, Дај благослов милом сину своме, Твој благослов од злих ће га људи Чуват', мајко, у свету страноме. Остај с Богом, моја мајко мила, Време лети, — а ја морам поћи, Судбина је тако наредила, Ја ћу опет к теби, мајко, доћи.

Боли ме зуб I ^ угилош џ. иирковић ШтЧВк' ии С У становали ио готову на крају самога г Р а Д а ? у Ду г0 Ј Улици, у воликој двоепрат"д |Р ФуЈ ној кући што је својим предњим делом глеЈј јрју дала у мирисну пространу башту и отво|§Г рала ивглед до иадине самога брега на коме се |1 зеленео нријатан шумарак разноврсног дрвећа. ј Муж, гимназијски про®есор природних наука, Гаврило Поповић, беше човек осредња раста, са голим научењачким теменом и ситиим нријатним лицем које је окружавала дуга седа брада; очи му беху мале, живе и светлуцаве, а нос кратак, прћаст. Барочито су га одликовала велика доброћуда уста што се при осмеху сва широко развлачила, те му лице долазило благо и насмејано као у детета. Гаврило Поповић беше дошао још као супленат у Н-ску гимназију, одакле се - - захваљујући своме потпуно мирном и повученом животу — ннкуда даље није ни кретао. Његов живот беше иошао трагом најобичнијег осредњег чиновничића: живот обезбеђен и са надом на добро напредовање и редовну повишицу у будућности. Оматрајући ово последње као Рубикон преко кога се даље не сме, он се беше још одмах у почетку потпуно у себе повукао, живећи само за своју науку и наставнички позив; све иђаше најобичнијим током у њега, живот без икаквих даљих претензија, без икакве експанзивности и евулзија. Шта више Гаврилу Поновићу се ни најмање није свидео тај живот са непрестаном дрхтавицом, то је за њега било исто као кад би неко стао иротив себе сама војевати. Отуда се није ни могао довољно начудити слушајући кога од својих колега, где иде тако далеко и од живота захтева тако нешто .... но .. . . тако рећи слано или наирено, иначе ће у животу видети устајалу бару!

Еако ее и женидба увек сматра као јодна од најглавнијих тачака у програму живота уредног човека, то је и Гаврило Поповић нашао да би било најбоље, ако не буде дуго чекао на њено остварење. Разуме се, да се у томе случају нађу и пријатељи и рођаци, који са пуно вештине умеју обе стране да представе не само као оне које су једно за друго подесне него и као добре и потпуне паршје. Гаврило Поповић се ни најмање није заносио песницима свога времена; „Ове је то само празно млаћење!" рекао би често и поново би се одао Линеову сисгему или којој хемијској Формули; према томе њему је управо недостајало времена да уздише под мирисом ружо и јасмина са обожаваним створом. 0 тога није ни могао наћи никакве мане својој Оајки, којој такође беше милији супленат и његов прилично виђен положај но сама личност Гаврила Поповића. Бојећи се свега онога што у човеку изазива хаос како у мислима ^тако и у осећањима, а ие имајући ни мало воље трчати за кулама у ваздуху, Гаврило Поповић је био потпуно задовољан са својом филистеријом, јер ако је и Филистерски, а оно је бар практично, што такође нешто значи. И живот Гаврила Поповића и његове Оајке текао је обичним мирним током без плиме и осеке; недеље, месеци, годино ређали су се једно за другим тако слични измођу себе као што су две каиље водене. Оамо што је с временом Гаврило Поповић добио и видно обележје проФесора — маркантну ћелу на глави, а Сајка, и ако се старала да вештачки прикријо, неизгладиве боре око слепоочница и познату јаку црту око усана. Иначе је све било као у почетку. Они су живели скромно, мало те не повучено. Гаврило Поповић се тек онда осећао восоо и расположен, кад би био у кругу својих, да на тенане и на дугачко и на широко отпочне своју причу о бактеорологији или о важносги природног система у класиФИкацији биљака, остављајући жени и њеним кадшто много ватренијим погледима широко поље слободе. Уз то како сваки смртни мора имати по неку малу слабост и Гаврило Поповић се волео показивати као заштитник млађих колега зш ^епет. Отога је његова кућа и била тако радо пред њима отварана, а он, и ако сам није волео никоме ићи, отворено се радовао и задовољно трљао руке, кад би се ко од његових навратио. Ео 1рео радовала се и сама госпођа Сајка, јер норед свега тога, нека тај проФесор буде не знам како велики научник — у његову друштву мора бити ипак ужасно досадно! Али со у последње време у тој истој кући осећала нека необична живост, као кад се човек спрема, на далеки пут, те се све у кући узбуни. То је натерало и самог Гаврила Поповића да ступи из свог кутка и да се, у нркос толиком нереду, добродушно наемеши и задовољио погледа у лепо лице своје жене. Он, истина, није бог зна како марио за сав тај миш-маш (како га је тајом називао), нити је пак увиђао толико довољних разлога за његову потребу (јер и у других људи има кћери што су довршиле ииститут), али навикнувши се још одавно