Нова искра

— 288 —

да јо жетана воља и његова, он је и сада мирно приклонио своју наметну ироФесорску главу и — уважио женине разлоге. Пристао је и на дугачке, безбројне иоходе; радовао се и сам познанству млађих људи, иа је чак и своју драгоцену збирку иреместио у са свим друго крило, јер овде није био распоред како ваља. Али никако се није могао сложити с тим, да је његов одлазак потребан ма на коју страну, те је с детињским упорством и даље остао нри своме. Јер треба знати, и ако се Гаврилу Поповићу није вратио изгубљени еин, а оно је њему дошла кћи ]11то је баш тога лета институт довршила, а то се не догађа сваке године. Вило је красно лстње јутро, свел;е и благо, богато росом и мирисом. Сунце тек одскочило и његови топли зраци нали но крунатом лишћу, те жељно сишу обилату росу ноћну; из башто .је вејао пријатан мирис руже и врбоно; у суседном дворишту неко гласно вабну живину, а из града долазио је жагор нејасан и таман, само кад га ветрић нанесе. У пријатном дому Гаврила Поповића све оживело: опет нов дан и нове жеље, иови ирохтеви; срце се иодаје снажном осећању а око и нехотице тоне у лепоту. Гаврило Поновић по свомо обичају устао рано, сишао у башту, шета између леха и загледа у мирисне и мокре крунице; овде отресе кога инсокта, тамо исправи полеглу биљчицу и онда иотпуно задовољан окрене се својој кћери и почне објашњавати ма о чому из биљнога царства, гладећи своју меку, лоно очешљану седу браду. — Тако красно јутро, пуно светлости и мириса! узвикну Гаврило Поновић и нежно погледа своју кћор која тихо корачаше поред њега. — Оамо јо Бог лепши од њега! Па оида ово обиље у зраку, боји, мирису! Осећаш ли га, Надице? Ти га зацело ниси имала тамо, у Београду! 0, знам ја то врло добро! А ето видиш, у нас јо тако сваки дан. Чим из јутра отворим ирозор на соби, мирис со распе по њој и траје тако целога дана. Хиљадс иежних главица, хиљаде шарених круница издигле својо танке вратиће и жељио упијају топли зрак сунчев, као да и оне евотлости желе, као да би хтеле живота и дана! А овде онде тек ирозуји вредпа челица, и не зна где ће цре да се заустави у овом царству шаренила, боја и мириса! Гаврило Поповић нежно погледа у своју ћерку и видећи радост што се сијала у њеним очима, ухвати је благо за меку и ножну руку, лагано јо стежо и: задржавши је тако у својој великој широкој руци унути се баштенском излазу. А тамо под крупним грапатим орахом седела је за бело постављении столом висока и снажна прилика госпође Сајке у лакој белој јутарњој одећи. 0 веселим и пуним срцем, чекајући мужа и ћерку да се доручку придруже, загледала се она у плави етар, назирући као у сну оне лепе слике што ће их нови дан доносити. Све од ње било је јачином, добро очуваном снагом а при покретима око стола могла се ириметити њена потпуно мачја

гиикост. И својим кретањем и целим осталим бићом она се потпуно разликовала од Гаврила Поновића. Отас гибак и величанствен, пун неке отмоности и еласгичног држаља, лице нравилно са великим граорастим очима, дугим правилним носем и нешто мало дебљим, меснатим уснама; образи јо.ј беху овални и за чудо свагда бледи, те својом бледоћом са свим одудараху од њене свотле црно кудраве косе, чијо ноуредне витице миловаху као снег бели врат. Леиота њеиа беше на заранку, али се траг бејаше ипак одржао и ако није имао своје негдашње свежине. Али њу је у великој мери надокнађавао класични добро очувани облик њезина тела, неизмерна гипкост и воличанствоиост у покретима. И ако се не може рећи да је била лепа, ипак со смело тврдити о њеној допадљивости и њена појава пије остала без утицаја онако исто као што се дивимо сунцу на заходу, његовој величини и величанствоности, са којом нам носледње зраке шаље. — Еако си само леиа, мамице! узвикну девојчо не могући се и сама уздржати при снажном и дивном изгледу своје матере, коју јутарња свежина и задовољство са самом собом бејаху довели у нарочито расноложење, дајући јој лицу својствен и величанствен израз: — Ах, збиља ја данас нећу смети иоћи с тобом! И она се нежно и са пуно невине милоште обеси матери око врата и загледа со у њене дубоко, велико, граорасге очи. Гаврило Поповић н сам ногледа у своју жену и видећи њено лено, бело и чисто лице и, као човек који зна да јо то све и њогово, задовољно се насмеши. Али ни једно ни друго но иримети, колико истино боше у последњим речима беднога девојчета, које са својим мршавим бледим лицом, са слабачким неразвијоним грудима, са широким ружним очевим уонама и поред своје младости једва и да могаше стати норед снажне, здраво и величанствене слике своје матере. Даиас, ах, данас! И иешто тонло, слатко, иуно чежње н ноизвесности проструја снажном струјом кроз цело тело младог девојчета а иснуни њено невино срце до врхунца свога. Можда ће и судбина целог живота она не смеде довршити смелу претпоставку. Па ипак," ипак данас ће опет бити с њим, можда за тренутак и сами, она ћо удисати његов дах, чуће његов мушки звонки и пријатни глас, гледаће његове светле црне очи којо у саму дубину тако чудно нродиру, рију, пале и учине те крв брже заструји по целом телу. Она осећашо како се иламен унутрашње топлоте простираше силном струјом кроз њене младе удове, осоћаше жар на својим образима, ватру у својим очима; она не могаше више мирно седети, не боше јој ништа равнодушно; хватајући се и најмање ситнице на сваком предмету око ње, она механички примаше у тај мах, не могући стварно разликовати чега се ствар тицала. При том ио двадесет пута лаћала се истих старих покрета, метала руке на груди као да заустави оно што се тамо припремало и једва налазила снаге да гласно не узвикне од неке слатке непознате, неизвесне и миле жудње црожета. Па онда од једном потрчи весело као какво дете и једним скоком створи се опет у башти; трчала је између