Нова искра

са свим на еунротиу страну. Тамо, ах, тамо стајала јо мама и слушала топло Мићине љубавничке речи за којима је она тако жудела, сањала.... И онда, онда се сагао и пољубио мамин бели врат, а мама је стајала тако мирно, донустила му, смешећи се и нретећи му нрстом. Еао из небуха створи се испред ње Гаврило Поповић сав нрљав и каљав у лицу; иогавице беше дубоко издигао а капут је носио још трагове блатне на својим лактовима, док је у руци држао велику струку зелених биљака. — Надице, Надице, погледај само 8с1егапШиб, узвикну он весело и живо као Цезар показујући на своје биљке. — Ах, ах! Шта ће рећи само господин Мића? — Али Надице, ти плачеш ?! Исусе, Светитељу, шта је; по реци шта је? Тебе боли штогод? Тешко ти је, је ли? питаше Гаврило Поповић машући и тамо и амо рукама. — Ах, ништа татице, иишта. . . маленкост! Ах, шта ? нипгга .... проћи ће већ . . . . рече Нада, но зпајући ни сама у овај мах што говори. — Али како ништа? Геци, ти си.болесна? упита Гаврило Поповић уплашено. — Не, не, татице.... Ах Воже, ах.... но да.... Боли ме зуб! — Зуб! узвикну Гаврило Поповић. — Но само кад није што друго! Томе ће се наћи већ лека; ни.је тако оиасно. — 8с1егап1Дга8, 8с1егапЉиб атпин, колега, зар не видите. Еажем ја Вама и по свима теренским особинама, и по положају земљишта и ио њеним особинама, њо је морало овде бити. И нисам се преварио ! узвикну Гаврило Ноповић са таком озбиљношћу и триумФом на лицу као Наполеон кад је Египат освојио. Мића који иђаше поред госпође Са-јке и сам се прихвати пружених биљака и са важним и строгим лицима отиоче превртати по стабљу и лишћу потпуно као човек од заната. — Са свим на месту, господин - колега. — Је л' да? узвикну Гаврило Поповић тако радосно и погледа прво Мићу, а за тим жену и ћерку као да и њима хтеде пружити дела од те радости. — Оди Надице, оди! узвикну ои кћери и ухвати је за руку. Наду боли мало зуб, рочо он својој жени. Али мало, са свим мало! и они се лагано упутише извору.

7,— III—1902. Дрезда.

На мору

аласи шуме. Море се нија. Далеко, с барке допиру гласи, И песма тија Дршће над водом... Сунце се гаси, У море тоне; Погребну песму певају вали, Над морем, као свећу над гробом, Кула светиља буктињу пали, I I цркве мале «Ангелус*' звоне.

И Вечер плава по модрој стази, С крином у руци, с расутом косом, По мору гази, Корал јој светли под ногом босом, Руже на глави ; Иде нечујно тужи и плаче, Драгана тражи, сунашце сјајно, Нариче, јеца, ске јаче, јаче: Издахну с туге сред вала плави'. Дијеа на Ла. Маншу јула 1902. Д. Ј, ДИМИТРИЈЕВИЋ

%

Јадница

- ВРАРА —

_^ј Ч=Х ј

ила јо то и жалосна усиомена из мога детињства. Тада сам први нут изблиза видела бол и смрт, но никад нисам могла себи представити, да се то десило њој, тој милој девојци. Јер је одмах замислим онаку као што је изгледала једног светлог јунског дана, када смо отишле да јој дан честитамо. Треба да вам кажем: ко је она била. Боже мој, само управитељка наша у школи, и ништа више; а међу тим се појављивала из средино својо немаштине, из своје скромне сиротиње, у нашим дечјим срцима, као неко овапућење врлине и величине. Ми смо је све волеле, шта више и обожавале, јер смо све, и велике и мале, знале тајну из њезина живота и шта јо покроће да живи, а душе су наше биле довољно племонито да у томе увиде лепоту. Као женско била је од оних најбољих типова што се могу наћи у свету. Малог узраса, врло отмена и витка, имала је диван врат, који је најчешће био слободан, и на

0

— 24:2 —