Нова искра

— 241 —

ног партнора; њеи сс слух и цохотице заустави па трећем делу започете мелодије; њој се увлачаше у ухо бескрајно нежни, тихи тон, ирожет нечувеном елегијом и сав испуњен молскалом, као да увдисагае, као да јецаше под притиском свога бола, као да се хоћаше иотпуно излити у

изгубио; не могаше видети ии мамс, иити МиКе; за цело су отишли даље. Тако шетајући и без икаква смисла она пође у напред. Од једном она зачу као неки лаки шушањ, као гаумор тегаке женске хаљине; она засгаде, крв као да јој пре-

безграничну тугу, у чооледњи јад потпуно осамљеиости, безиадежног очекивања, пропале, угагаеие деље и тихо, једва чујно угасну као последњи писак у тужиој песми презреиог роба. . . . Нада корачаше све даље; она хтеде потражити Гаврила ГТоповића, али се он јопт одавна бегае

стаде ићи својим обичним оптоком, а слопоочнице јаче одскочигае . ... У близини гаапутао је неко тако заносне, слатке, љубавно речи; оне су звониле некако нарочито скојствоно, љубавнички. Она и нехотице погледа на ту страну. Мајко божја! Нада узвикпу гласно и окрете лице