Нова искра

рак, што све скупа учини да њоно лицо добије данас парочитс милине и свежиие, да се смело чак и помислити, како је лепа у овом тренутку. Осећајући у себи снажан млаз младићске снаге и расположења, она се наже над извор, захвати обеиа рукама воде и снажно повуче неколико пута, оквасивши при том своје пуначке усне и зарумењене образе, а затим покликну, скочи брзо као какво дете и у трку се спусти до саме роке, где је поточић у њу утицао. — Надо, госнођице Надо! чу иза себе где је неко викну и ио гласу познаде свога старог нознаника, још из најраније младости: Јашу, сина гимназијског прошесора Томића, који и сам беше овог лета положио испит зрелости и сад се спремао за Велику Школу. — Али она со не хте зауставити, но и даље настави свој пут. Јаша јо пак не хтеде мирно оставити, но и сам потрча за њом и после неколико скокова, стигнувши је стаде пред њу. Јаша бешо вижљав младић, плавојко, са лепом кудравом косом и живим плавим очима. Окусивши овога лета од онога плода што се зове слобода младог академског грађанина, он се у друштву понашао потнуно смело, говорио јо гласно и као са неким подцењивањем свега о чему би се у друштву реч повела; оштро је осуђивао целокупни друштвени породак и са поиосом говорио о његову пропорођају и ни најмање се није стидео да запали и цигару у друштву својих бивших проФесора. Оа Надом се познавао још из детињсгва и сретнувши се с њоме већ неколико пута посло њоног доласка из Боограда, он јој је смело почео правити комплименте и као прави заљубљени сгао докламовати разне рђаве стихове, што га је пред њеним очима правило воома смешним. Она се никако нијо могла сложити са тим заносом леиушкасгог младића, смојала се његову каваљерству и нажњи којом би је на сваком кораку предусретао, док је оп по двадесети пут преко дана сањао о томо, како ћо пасти пред њом на колена и прво њене руке, а затим и лице, обасути ватреним пољупцима у заносу своје љубави. — Господе, како сте Ви то?.... Јодва могу да Вас још познам!. ... — Ноћете да ме чујете, а ја бих тако радо с Вама!... речо Јаша по готову некако збуњено глодајући у њсн искрени, детињи поглед и окрећући свој лаки штапић између својих прстију. — Ах, ала је то занимљиво! узвикну Нада, весоло смејући се: — А ко Вам то брани ? И Нада се загледа у његове живе очи; — Хајдемо доле на реку. Татица се ногдо изгубио; за цело је онет мођу својим биљкама! И њих двоје упутише се весело даље на реку; Нада у свом истом лаком расположењу, смејући се и потскакујући, а Јаша не могаше а да кроз своје зуби не процеди: „Хм, Београђанка!" * Али се и Надино добро расиоложење све више губило. Дан је лагано и постепено ишчезавао, а с њим заједно

нестајало је и Надино веселости, њене лаке несташности и оие непозпате топлине, коју јо даиас око срца тако јасно осећала. Зла воља, туробност и сумор све су се вишо увлачили у њено ново расположењо, а туга и иотпуна ослабљеност све су се више уиијале у душу бедиог довојчета. Њој дође тако тешко услед овог новог осећања, у носу је заголица нешто тако дирљиво и боио и оиа хтсде гласно да зајсца. Како се у том тренутку осећала тако страшно усамљоном! Онај бесконачни фини вео што ју јо тако оикољавао и држао у слаткој атмосФери невиних снова боше се од једном и тако изненадно расплео; она се налазила сама пред собом у суштој голој истини потпуне осамљености. Онај коме се њена млада невина душа тако раскошно отварала као што нежни цветак отвара евоју богату круну при додиру љубљеног леитира, ионашао се потпуно тако да је изгледало као да младо девојче за њега иикако и не постоји. Ни најмањег делића да је нружио од свега онога што је другомо тако раскошно пружао; ии најмањег одсева; да је бар приметио онај занос у њеним очима, њено весело расположење, њену велику срећу, рад чога јс она била тако лака данас, тако блажена, радосна, ах, тако неисказаио радосна! У цолом дану она је само сањала, кач,о ће цоло носле нодне ироћаскати с њим, слушајући његов звонки смех, његов пријатни паметии разговор (ах, он је за њу био тако иаметан!), крећући се у његовој, топлој близини, осећајући његове леис очи где се иа њој одмарају .... И ето, све то одлетело је тако лако, од јодном, силно; магла се разишла ирод њеним очима и она јо била тако сама, ужасио сама .... И њу заболи иошто тако силно при овој мисли и осећањс јеткости иросу со на маму, на оца, на сво опо који јој га беху отоли, који га беху за се задржали .... Не, ах не! зашто разбијати главу тиме? Ако он, господин Мића Петровић, гимназијски принравник, ни најмање не слути да оиа иостоји, то ни она ни најмање иеће даљс водити рачуна о његовој личности и онда је тиме сво свршено. Он јој је тако нотпуно равнодушан (она поверова како га чак по мало мрзи, њега истог, господина Мићу); како је могла само и да нађе какво занимљивости на њогову са свим обичном лицу ?!.... Она не хтс ни о чему даље да мисли; беху јој досадна нека Јашина разлагања о утицају дружења обојих полова и она са свим окрете главу, а после ноколико тронутака уграбивши згодну прилику, украде се и иестаде је у зеленом шумарку. Међу тим је и суице лагано и величанствеио залазило иза високог брда, нретварајући западно нобо у бесконачно фини пурнур са нијансирањем до кулминативне тачке савршености. Ту негде у близини, на зеленој гранчици отпоче скривени славуј свој иознати трилер. Нада не чу његово прво почотно клицање са високим снажним звоном као кад би бисер о металну подлогу ударао; она не чу силно пењање тона што со снажно дизао у смелу висину и још звонкијо одјекивао тоном самоуверености, самопоуздања и безгранично слободно изазивао свога посрамље-