Нова искра

— 244 —

црвеие и косе неуглађене; које су, прошав кроз мучну школу раног паћења, огугладе на топлоту и хладноћу, што је код њих постало навиком; лишене су биле прве нежне осетљивости. У осталом, она је имала врло значајан старешински тон, што је било и право њеиог управитељеког звања; но сем тога имала је и своје личне преФињености, што ју је све чинило личношћу друкчијом од осгалих. А какав јој је био живот! Ја сам га знала кроз десет година, а она га је проживела двадесет година, и тада је умрла, зар зрела за вечиту жетву! Цео јој је живот био жртвовање њеној детинској љубави, а неизмерна нежност, што је гајила према своме оцу, давала јој је, слабој, нежној и отменој, надчовечанску снагу. Капетан Фремо био је сгари во.јник из доба царства. Бог га јо доцкан благословио овим чедом. Никада нисам могла дознати како су пропали, јер је то она само кадшто обазриво наговештавала, тек он, удовац, пропао, богаљ и готово сав узет, спаде једино на мршаву пенсију и потпору своје ћери. А она показа узвишену одважност; код ње се није могло приметити напрезања, нити умора. Међутим имала јо само двадесет година! Ми смо знале да се она могла врло срећно удати, само да је хтела да жртвује свога оца и да га остави његовој самоћи и беди. Но ова храбра душа није на то могла пристати, те чврстом руком заклопи књигу свога властитог живота, и, свакојако не имајући ни једног слободног дана, отпоче живети ропским животом. Њој је пак изгледало да то тако мора бити. Становала је са својим оцем у сасвим малом стану. Као да га сад гледам, био је у једном од оних квартова на висини Божонској, који су тада били још нусти и готово у пољу. Пред кућом се ироетирала дуга а уска градина, подељена у више делова, који су давали хлада својим зеленилом, и ту, на то неколико етопа земље, ту је она мождз нашла оно што би се могло назвати задовољством. Увек је долазила у девет часова, разуме се пешке, и ако је имала подоста да иде. Зими је улазила, увијена у велики мек огртач, као у какву мантију, са шубаром на глави. Али ма како да је киша падала, или ма колики спег био, никада се она не потужи. Већ је тада неговала свога оца, и била је због тога задовољна. У подне је одлазила кући. Ишла је ситним, журним корацима, брзо пролазећи великим ходником, који је озго био покривен, а отворен нрема градини, што је лежала дужином наших разреда. Ако би је нека од нас зауставила у пролазу да јој што рекне, она би јој, смешећи се, казала: „Нека, нека, мала, журим се". Мала било јој нежно тепање, и ми смо се све радовале, кад нас је тако назвала. У два часа опет је долазила, без и једне мрштине на као млеко белом лицу, очију јако отворених и сваки пут нешто веселија но у јутру; јер је провела један час с оцем, ма да у раду, али ипак покрај њега. Ми смо пак знале да је овај обожавани отац најдосадније, најраздражљивије, највеће џангризало, што се може наћи у свету, да се непрестано јада овом анђелу, те се она сиротица врло често

користила и оиим кратким тренутима, док је на улици, да ее сита иснлаче. У вече, у седам часова, враћала је се кући по мрклом мраку и по влажној улици, и та,мо је могла остати до сутрадан. Била је у стању, само ако јој ее учини да треба, престојати сву боговетну ноћ крај свог милог болесника. Тако је она и радила, врло срећна што јој је само жив. То су били њени часови одмора. Све остало време нреседела је у великој соби, названој школском салом. У дну сале биле су поређане узвишене клупе, једном целом страном ређали еу се нрозори, који су гледали на градину, камо су очи и нехотице летеле; пред клупама беше њен сто, застрт зеленом чохом и шна столица. Њена столица није била сламна, као што су оне ио разредима, но нека врста мале наслоњаче, са Наслоном у облику лире и са седипггем покривеном везеним застором. Ми смо сматрале да је са свим природио да госпоћица Фремонтова не седи на сламној столици; нас би то чак и вређало, јер збиља нигде, ни у једном друштву, не нађох личности којој би раскош више приличила; она је изгледала страна нашем разреду. Ми смо уживале да је л,убимо, јер је имала нежну кожу, пријатно намирисану. С пролећа је често имала, у чаши љубичица, и за све време док нам је говорила, мирисала их је са задовољством. Зими, кад је спопадне кашаљ, нама се чинило као да и кашље друкче но остали свет; био је то непрекидан и благ кашаљ, који ју је приморавао да често принаша устима свој бели рубац. Њени мали рупци нису никад били угужвани као у наших приправница. Оне су имале огромне, дебеле рунце, шириле су их као заставе, пажљиво гледајући где је порубљена сграна, и кад су се усекњивале, трубиле су гласно у њих, што нас је приморавало да обратимо нажњу. Кад она случајио, преко лета, обуче одело отворене боје, ми смо све биле усхићене; јер је она тада тако љупко изгледала, а после, то је значило да је код њене куће све добро, кад се она и на то могла решити. Но највећа срећа за нас, једина прилика кад смо могле да је уверимо како је волимо, била је о њеном дану. За тај дан смо све подједнако давале своје улоге, а сваки је разред изабрао по две или три ученице, којима је била дужност, да се постају за цвеће. Ми јој ништа друго нисмо ни поклањале; али смо јој га иадавале толико, да је преко целог лета њена градиница била пуна цвећа, сва мирисна и убава. Неколико старијих ишле су да га куне, а остале су им наручивале да нарочито узму лепих ружа, које је она волела више но остало цвеће. Ми смо је изненаћивале сваке године; она се чинила као да се и не сећа 29. јуна, и није пропуштала да у очи тога дана спомене часове за сутрадан, ма да смо ми добро знале да неће бити предавања. 29. је била општа радост. — Све смо трчале у велику школску салу, и ту се на два велика стола распоређивало цвеће, те је личило на прави цветњак. Наше су добрс приправнице, за које се нико живи не би ни сетио да им