Нова искра

— 245 —

дан честита, ишЛо врло радо иа ова честитања; изгледале су као да се осећају срећнии, што ће проживети иеколико тренутака у мирисној и веселој средини. Све је било укусно уређено, само тако може бити, а цвеће је добијало нарочити изглед у овој великој сали са белим зидовима и са црно обојении клупама. Кроз велике, широм отворене прозоре струјао је ваздух и расипала се светлост, а градином, у свежу зеленилу, владала је тишина; збиља дирљив призор невиности и среће ! У девет часова, све ученице, и велике и мале, биле су на својим местима по клупама. Све смо хтеле тога дана да свечано изгледамо, па како су нам допустили траке око врата, то су се оне, ружичасте, плаве и црвене леиршале, широко повезане, низ нашу једнолику одећу. Тако смо се ии свечаио спремале, и збиља су имале право што нам то нису браииле. У девет и по часова чуле смо кораке ходником, иала се стаклена врата отворише, и она уђе. У тои тренутку не беше срца које није силно закуцало; чу се узрујаност од стотину деце, која су у исти мах устала, и за тим насга тајац. Цвеће стоји изиеђу ње и нас, а она, мила душа, готово већ са сузама у очима, заустави се занемела и задивљеиа. Тада приђе и узе да разгледа све ово са великом радошћу, а за тим подижући очи ка нама, рече нам узбуђеним гласом: —■ То је и сувише од вас драга децо! Наше су помоћнице прве с њом ижљубише, честитајући јој дан, а она се изненађивала гледајући у нас и сиоЈући се: дакле је данас иој дан? После сио и ми силззиле с наших места једна за другом, и ишле смо да се пољубиио с њои. Тако се све скуиимо око ње, а она додирује сваки цвет, понавллјући: „овај јеврлолеп?" После нам објави да немаио предавања и заједно изађеио у градину. Ми сио се све тиекале око ње, пружајући јој руку; једно десетак њих ухватиле су се за руке и гшле су натрашке нред њои, па сио се тако дуго и дуго шетале по иашој пространој градини. Она је изгледала тако срећна, тако безбрижна и задовољна, а ии сио биле још срећније, јер сио сматрале да смо ми узрок срећи њеној. Ово је био, можо бити, једини дан у години кад сио се смеле усудити да јој нешто слободније говориио, јер она, ма да је била увек нежна према нама, ннкад није била присна. Сећам се, то је било последње године, спадала сам у велике, како ме је била заволела, ја сам јој држала десну руку за све време шетње. Тада је имала збиља красног цнећа, и она нам је говорила да ће се њен отац и Мадлена радовати. Мадлена је била њена стара служавка, но она је о свему умела да води рачуна. Зима нам дође рано, а била је врло јака. Тада нам се но кадшто жалила наша драга госпођица Фремотова, кад је било рђаво време, како јој је оцу тешко. Но не верујем да је она држала да га може и изгубити. Ми смо, међутим, знале, да с њим не стоји добро. Кад, једиога дана, крајем септембра, она не дође! — Она не дође! То јо било нешто иечувено. Јер се нико не опомиње, да

је она ма кад изостала. Жртва своје дужности, она је долазила укек, па чак и кад јо било рђаво. Ми смо одмах знале да јо стари капетан при крају. И у нашим младим срцима, пунии још недирнуте детиње љубави, искрсну тако страшан удар, који се спреиао нашој пријатељици, тако страшан као што је у ствари и био. — Целои кућои зацари иртва тишина; одиор прође без игре, а у вече, кад сио се молиле Богу, препоручише нам да се поиолимо и -за Г. Фремота. Кад је ока, што је на глас читала, дошла на оне речи потпуног милосрђа: „за сироте, болесне, уцвељене и оие што се с душои боре", од једнои застаде. Неко вреие владаше тишина, све су главе биле погнуте, а из свих детињих срдаца узнесе се ватрена молитва за, оиога чији се живот гасио . .. Умро је два дана после тога. Тада је настао распусг за Нову Годину, и ми смо тек после њега виделе госпођицу Фремотову. Тај призор нећу никада заборавити. Ми смо све утврђивале једна другу, да будемо потпуне прииерне, те смо улазиле у салу у беспрекорном реду. Она нам је била окренута леђима, па смо морале поред ње проћи да дођемо до клупа, и наше се очи одиах упреше у њену црнину. Велика сала иије била сасвии осветљена; у углу једнои бубњала је јако усијана пећ, а њен огроман заокругљен ћунак изгледао је као да се очајно клати. Цело ми је вече изгледало тужно. Ни једна се не усуди да прва пође; на послетку смо гурањем потискивале једна другу. Чуо је се потмули шум наших корака, како се једна по једна, по обичају, клањала ирема столу. Овог вечера пак свака је се старала да при том поздраву унесе и своје осећање саучешћа и да покаже како јој је тешко. Она је гледала у нас; њено је бледило имало у себи нешто невероватно, а тако исго и њена сгиснута уста. Међутим се савлађивала с времена на време, те је отпоздрављала главом. Кад поседасмо све, настаде иртва тишина. Саио се чуло како букће ватра у пећи. Наједаред зашишта плаиеи на светиљци, и ии све подигосио главу. Она нас погледа, усиљавајући се, па за тим гласно рече: „Децо!" По том брзо и јако сгиште очи руком и отпоче одмах предавање. Месецима. је трајало ово немо иучење њено; нико се и не усуди да јој што споиене, тако јој је био страшан бол, од кога ће бити срећна и да умре! Друге зиме, ја више нисам ни била у школи, она доби запаљење плућа, те се у брзо нобојаше од сушице. Сви терети, који су се годинама гомилали, свалише се на њу да је униште. А она, не има.јући воље да живи, није више ни снаге за то имала. Како су се искрено о њој бринули, одведоше је на југ. Ја сам јој тамо и писала, и дан дањи чувам њен одговор, са читким и отиении рукописом, исиисании уздрхталои руком. Писала ми је како јој је боље, и како јој је пријатан одмор. Било је први пут после двадесет година, да и у тоие још ужива; иеђутии је свом брзином јурила ка вечноие покоју. И он дође по њу, те се она угаси, испунивши дужносг своју, без роптања, без јадања.. . Послала сам јој била цвећа,