Нова искра

— 228 —

— Чудито се? — Д а — Немате права. Јесте ли ви премештани. Ја? То је друга сгвар. Ја сам хтео мало и да нолитизирам. — Па зар мислите да и ја то нисам радио ? Не знам. Овде не чујом о вама никаквих гласова. — Сад. Тако је. Сад се то више и не тражи. Некад јо уз доброг учитеља ишла и политика. Ја нисам хтео заостати за својим друговима и изгубити име добра и ваљана учитеља. Вагазио сам у политику и заглибио се у њу до гуше. — Па шта сто били. — Шта друго него — радикалац. То се ценило. И ја сам био велики радикалац. Ја се насмејах. — Омојете се? А знате ли ви да од мене није било већег агитатора у своје вроме. Внате како сам радио. Само један пример. Пођем, на иример, у окружну варош. Обучем се, појашем добра коња као какав волики госнодин. Роцимо пост је. У мојим бисагама мора бити погача, пљоска с ракијом и заструг посне пануле. Радни дан. Људи на њивама. Ја тек зауставим коња, нривожем га за како дрво на управо међу људе. — „Помоз Бог, браћо." — „Бог ти номогао, господине" — „Здраво, мирно?" — „Хвала Богу!" Питам како је: је ли орно за рад итд. Разговарам тако мало с њима, иа тек рекиом којем младићу те ми донесе из бисага пљоску и онај замотуљак. Ту се лопо с њима напијем ракије, понудим их погачом и панулом. Они виде да постим, да с њима лепо разговарам, па со тек откраве. А ја започиом о великој порези, о угушеним слободама, о свему .... После пола сахата смо најбољи нријатељи. И то је била моја војска. — Сад више нисте радикалац. — Јесам; али као и сви други. Нико со више не бори па ни ја. А немамо, вала, ни с ккм. Сад смо поново сви једнаки — рече иасмејавши со, па се диже и узе тражити шешир. Ја га задржавах да оетане на ручку, он захвали. — Видећомо се још који нут док сго ов/)е. Дођите и ви у Е Ја обећах. Он се ноздрави и оде, и ја гледах за њим. Све, сво, и ноглед, и покрет, све казиваше да је нотпуно задовољан. Нека му буде. А ти буди здрав и весео

Нкорди

Г -ђиди К-

1т гиипЉегасћ&пеп Жопа1 Шаг.... XIII. азлеиа се слатки мирис, дрхти лишће на липама. Око мене влагом дише мирисава, сочна трава; У шипражју славуј жељка, — њега можда чежња слама За плавојком љубичицом, што под жбуном тихо спава. —

Ја усамљен будан сањам. Сањам тебе, чедо мило, Твоје косе, око влажно и румене усне танке, Као љиљан грло бело, што је данас песму вило Кад си руком кадифастом брала рујне мирисаике. И док ветрић пољем блуди, небом месец шета тио, По злаћаним звездицама ја поздрављам своје благо,И кроз сутон летње ноћи, што од мене сад те скрио, У пољупцу душу своју ја ти шаљем, чедо драго. XIV. О, дивна си била, љупка као Психа, Када те грлих, љубећ око сјајно. Ми смо били сами, тек што вечер тиха Слушала је наше шапутање тајно. Милујућ' ти власи шапуто сам тада Песму коју нигда написат не могу, Песму срца срећна — без бола, без јада, Што се као химна вила горе Богу. Шумио је багрен око нас у тами, Жуборкали вали мале, бистре реке, А далеко негде, под брегом у страни, Јецали су сетно гласи фруле меке. И заједно са мном природа је цела Понављала речи те песме умилне, Славила лепоту твога лишца бела, Твоје око тавно, твоје косе свилне. И сад често пута у тихане ноћи Кад месец заброди кроз путеве млечне, Чујем песму ону како у самоћи Звони као акорд симфоније вечне.

Зајечар, 1002.

Милутин Јовдновић.

Ј д II к v