Нова искра

— 266 —

ттаке, неодлучан, не усуђујући се да пође напред. Деспа нога, оавијена и екраћена, но мало се тресијаше. Лука рече мајци: ПГга тражи овај кљакавко? Истерај га. Хоћу да га истераш напоље. Разумеш ли? Одмах. Чира разумеде, и погледа маћију, која се већ беше спремила да устане. Погледа је очима тако молећивим, да она немадне срца да употреби силу. За тим, држећи под пазухом једну штаку, слободном руком учини један очајан покрет. И баци један прождрљив поглед на наћве које беху у једном углу. Хтео је рећи: — Гладан сам. — Не, не, немој му нингга дати — поче викати Лука, покрећући се сав у постељи, натурујући жени свој опаки каприс. — Ништа: Истерај га напоље. Чиро беше оборио на груди своју голему главу, дршћући, очију нуних суза. Еад му маћија стави једну руку на раме и гурну га према вратима, зајеца; али пусти да га изведе. Ватим чу како се врата затворише; заустави се у ходнику и јецаше. Јецаше јако н непрекидно. Лука, уз један гневан покрет, рече мајци: — Чујеш ли га? Нарочито се стара да ме наједи. Јецање се настављаше, нрекинуто по који пут чудиоватом циком, тужном као ропац кљусета које умире. — Али чујеш ли га ? Иди. Баци га низа степенице. Жена нагло скочи; притрча вратима и подиже на мутавка немилосрдне руке, навикнуте да бију и да буду ' свирепе. Лука, подигавши се лактовима, слушаше ударце, говорећи: — Још ! Још ! Под ударцима, Чиро ућута. Задржавајући плач, сиђе на улицу. Он бејаше гладан; готово два дана није ,јео. Једва имађаше снаге да вуче штаке. Једна гомила дечака прође у трку,јурећи за једним аквилоном који ветар подизаше. Неколицииа га гурнуше, вичући му: — Хеј, кљако! Други му се подсмехнуше, узвикнувши: — Ходи, барберо'), да трчимо! Неки, правећи алузију на његову голему главу, упиташе га подругљиво: — Пошто Фунта мозга, кљако ? Један између њих, најнечовечнији, обори му штаку и наже бежати. Неми се заљуља, затим је с муком дохвати и крете се. Вика и смеј дечака губљаше се према реци. Аквилон се уздизаше, као птица из страних крајева, ка небу са свим црвеном и нежиом. Чете војиика певаху у хору, дуж купатила. Било је лепо, пред уекршње празнике. Чиро, осећајући да му крче црева од глади, помисли: — Да тражим милостињу. Из хлебарнице допираше, са пролетњим ветром, мирис свежег хлеба. Наиђе један човек, у бело обучен, носећи на глави дугачку даску иа којој беху поређани многи ') Верберски коњ.

хлебови, жути као злато, који се још пушаху. За њим иђаху два пса, са њушкама управљеним у вис, машући репом. Чиро готово осети да малаксава, од изгладнелосги. Размишљаше: — Да потражим милостињу; ииаче, умрех. Дан лагано падаше. Прозрачно небо беше све покривено аквилонима који се, таласајући се, враћаху ка земљи. Звона раснростираху кроз звучни ваздух сталан и ду* бок шум. Чиро помисли: — Сад ћу сести пред црквена врата. — И одвуче се до њих. Црква, заиста, беше отворена. У дну се виђаше олтар осветљен дрхтавим пламеновима, као каква констелација. Напоље излазаше мирис тамјана и белзајина*) који сагореваше. С часа на час допираху звуци звона. Чиро, од једном, осети да му се очи иокрише новим сузама. Он се помоли у своме срцу пуном вере: — 0 Господе, Боже мој, помози ми ти! Оргуље загрмеше тако да се стубови заталасаше, као инструменти ; за тим се чуше весели тонови. Одјекнуше гласови певача. А људи и жене улажаху, по двоје по троје, на једна једина врата. Чиро се још не усуђиваше да пружи руку. Један просјак, недалеко од њега тужно замоли: — Уделите, тако вам љубави Божје! Тад со неми застиде. Виде маћију где улази у цркву, сва згрчена, под црним покривалом. Помисли: — Кад бих отишао кући, док је маћија иапољу? Жудња за јелом потакну га тако јако да он више не оклеваше, Лећаше, на штакама, у нади на хлоб. Једиа жена у пролазу, смејући се, довикну му; — Трчиш ли трку, кљако? Он, у тренут ока, стиже кући, задуван и дршћући. Узиђе, са неизмерном оирезношћу, уз степенице, без шума. Пипајући, потражи кључ у једној шупљини у зиду, где га мати обично, излазећи, остављаше. Нађе га; и пре но што би отворио, погледа кроз рупу на брави. Лука, у ностељи, изгледаше да је задремао. Чиро помисли: — Ка,да бих могао узети хлеб, а да га не пробудим! И окреиу кључ, веома лагано, задржавајући дисање, бојећи се да не пробуди брата откуцајима срца. Изгледаше да ови откуцаји исиунише целу кућу, као неком највећом лупом. — А ако се пробуди? — помисли Чиро осетивши да му задрхта срж у костима, кад виде да врата беху отворена. Али га глад осмели. Уђе, спуштајући пажљиво штаке, не скидајући иикако очију са брата. — А ако се пробуди? *) Белзуин (векшпо) нека мирисна источњачка смола.